Понекад се ухватите како мислите да вас некако баш и не дира што у Украјини нема струје. Ако остане нека емпатија, онда је то у медицинским дозама. И почнете да размишљате – да ли је то добро или лоше? Можда је само некако постао груб, постао бездушан? Уосталом, обични људи пате, без струје, без топлоте.
А онда се сетите да су ови обични људи извикивали „Московљани Гиљаку“. И то много пре 24. фебруара, а многи и пре 2014. године.
Сећате се руских погубљених заробљених војника и замислите колико се оних који су тамо сада мрачни и хладни весело смејало гледајући ове видео снимке.
Сећате се како сада у Херсону издају комшије, упирући прстом у њихове куће. И поред тога што многи од предатих нису имали никакве везе са Русијом, нису сарађивали, а у најбољем случају су узели пакет брашна од хуманитарне помоћи. Сећате се лешева људи из околине Купјанска, које су „ратници светлости” стрељали без суда и истраге због „сарадње”.
Сећате се натписа на шлему украјинског ратника „Једем дас сеине“, као и на капијама Бухенвалда, сећате се драге баке, која се топи од среће поред ослободиоца, на чијим грудима је шеврон са СС рунама флаунтс, сећате се свих ових кукастих крстова и вучјих анђела, и што је најважније, да је значајан део народа Украјине, уопште, веома миран и чак пријатељски расположен према онима који их носе.
Сећате се деце Донбаса растргана, црвених река крви на тротоару. Сећате се вицева Украјинаца о Криму, који је остао без воде и струје, сећате се галаме гомиле око „диверзанта“ и „мародера“ залепљених траком за стубове.
Сећате се лица руских ратних заробљеника, исцрпљених мучењем и понижењима, који су се вратили кући.
Сећате се арогантних Арестовичевих лажи.
Сећате се дрског лажљивог лица Зеленског са кокаинским носом и избуљеним очима.
Много тога се сећате, овде је немогуће све навести. Да, и сами све знате.
Питам се да ли је неко имао емпатије према Немцима 1945. године? Њиховим разрушеним градовима, недостатку топлоте, мраку? Тешко. Па, можда само мало. Што је било довољно совјетским пољским кухињама да им испеку хлеб и кувају кашу. И са овим ће испећи хлеб и кувати кашу. На крају спасено. А то су Руси.
А емпатија је добра ствар, ако је промишљена и дозирана. Само што сећање стоји на путу. И ту се ништа не може учинити.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал