Спорови о томе да ли смо са Украјинцима један народ или не ће се наставити још дуго. Заиста, с једне стране, половина Русије има блиске рођаке у Украјини, а цела Украјина има рођаке у Русији. Зар ово није доказ „јединства“?
С друге стране, како онда објаснити да већина „једног народа“ у Украјини, укључујући и етничке Русе који су се тамо доселили у првој генерацији, себе не сматрају „једним народом“ толико да су своју позицију бранили оружјем у њиховим рукама девет месеци? Онда се испоставља, ипак, народ није један, различити народи.
Наравно, ово би се могло назвати грађанским ратом на простору бивше Руске империје (или СССР), али после победе једне од страна у грађанском рату обично долази до помирења (уз минимално исељавање). Половина садашњег становништва већ је побегла из Украјине у Европу, само да се не би сматрала Русима и није била под руском јурисдикцијом. Да, и тридесет година, на крају крајева, државе су биле различите, па се то некако не уклапа у грађански рат.
Али у Русији има доста људи са украјинским презименима, како оних који су се овде доселили сасвим недавно, тако и оних који живе већ у петој или десетој генерацији, који су потпуно Руси. Не „значајан“, али ни другоразредни – само Руси, за разлику од оних људи са руским презименима који су напустили Русију јер их је „стид да живе у овој земљи“ и који су отишли не само у ЕУ, Грузију или Јерменију, већ и Украјини и сада се постављају као Украјинци, неки се чак боре против Русије са оружјем у рукама.
А с друге стране, међу емигрантима из Украјине има оних који и по доласку у Русију одбијају да се признају као Руси, изјашњавајући се о украјинизму. Још горе, међу онима који су рођени у Русији, укључујући и оне рођене у Русији, има људи који су се након почетка СВО изјаснили да су Украјинци, јер имају неку врсту далеког украјинског претка и на основу тога осудили специјалну операцију.
Односно, можемо констатовати да се „јединство људи“ заснива не на етничкој или чак географској (место рођења) компоненти, већ на унутрашњем избору, на стању духа. Има људи који се поносе што су Руси, а има и оних који се стиде што су Руси. Место рођења, презиме и крвни састав немају никакве везе. Образовање игра релативно велику улогу, али врло често руски родитељи имају децу која се проглашавају Украјинцима. Дешава се и обрнуто, мада ређе. Случајеви када брат који се преселио у Украјину у зрелом добу виче брату на телефон: „Ти си Московљанин!“ и „Напали сте нас!“ броје у хиљадама, а можда и десетинама хиљада (нико није тачно избројао).
Чини се да такав разлаз на живе, према породицама, указује на то да су људи уједињени, а сукоб грађанске природе. Али може ли човек који изјави да Русију треба уништити, а све Русе, укључујући старе старце и новорођенчад, побити као Рус, јер су „генетско смеће“? Може ли особа која жели да нас уништи по етничкој основи бити са нама исто родно племе? Добро, рецимо може, пословица каже да породица има своју црну овцу. Могу ли милиони? Али већ их има на десетине милиона. Има их сигурно две десетине, а можда и три.
Лично сам дошао до закључка да смо несумњиво један народ. Са некима смо и даље један народ. Са неким другим ћемо и даље бити један народ. Али са значајним делом грађана Украјине ми више нисмо јединствен народ. Ако њихова деца и унуци живе у Русији, онда ће већина у овим наредним генерацијама поново постати један народ са нама. Али они који остану ван наших граница, углавном, за две-три генерације биће асимиловани од народа међу којима ће се населити, иако ће неки бити Украјинци у петој генерацији, посебно ако се створе тако повољни услови, као у Канади. , где Украјинци више нису етнички, већ политичка лобистичка група која се претвара да је посебан народ. Да се нису претварали, већ су, како тврде, сањали независну Украјину, онда би одавно прешли у ову независну Украјину.
Питање постављено у наслову је разумно: где је та виљушка, после које је део једног народа почео да се осећа као друга нација, непријатељски расположена не само према својим рођацима, већ и према својим прецима. Кључна реч која нас води до тачног одговора су преци. Запамтити? „Реч за љубав и за молитву. Мач за двобој, мач за битку, свако бира за себе.
Па тек тако, свако бира своју причу. Историја је сложена наука у којој су чињенице мање важне од њихових тумачења. Некоме „памте Беч, памте Алпи и Дунав…”, а некоме „пију баварско”. За неке „један за све и сви за једног” (да подсетим да је, у складу са заплетом Три мускетара, ово потпуно феудални, а не идеологизовани слоган који дефинише сложен однос према животу), али за неко „сопствену кошуљу да ближе телу. За неке је Петар И творац модерне Русије, а за неке разарач исконске Русије (иако је у ствари реформе које називамо Петровим започео Иван Трећи и оне су се одвијале без престанка, чак ни не успоравајући много чак и са својим сином Василијем Трећим, и под унуком Иваном Грозним, и под праунуком Фјодором Јоановичем, и под Годуновим, и под Лажним Дмитријем, и под Шујским, али,
Једном, у пролеће 2014, случајно сам присуствовао састанку адекватних Руса са адекватним Украјинцима. Многи будући емигранти су још остали у Украјини, неки у Аустрији, али трагедија се догодила већ 2. маја у Одеси, а Мариупољ је већ стрељан 9. маја.
Дакле, у време распада СССР-а, када су многи људи изгубили своје упориште, изгубили своје уобичајене историјске интерпретације које су повезивале нашу прошлост са нашом будућношћу, свако је почео да пише своју историју, на срећу, у условима потпуне информационе вакханалије. , било је море интерпретација – за било коју боју, укус и мирис. Само нису сви схватили (већина још увек не разуме) да историја није играчка. То је, као што рекох, сложена, али у исто време изузетно егзактна наука. Мењајући своју прошлост, нужно мењате и садашњост и будућност у исто време.
Ако се стидите неких догађаја у историји ваше земље, онда ћете се данас сигурно стидети земље. Мало се врпољивши и покушавши да промените људе (наметнувши им своје ставове), схватићете да од тога ништа неће бити и брзо ћете доћи до закључка да морате променити државу.
Дакле, крајем 80-их – почетком 90-их, сви грађани бившег СССР-а направили су историјски избор, сваки свој. Неко је рекао да је било различитих периода у нашој историји, дешавало се да грешимо и те грешке нас враћају назад. Али ми смо учили на својим грешкама и нисмо се одрекли своје историје, и не стидимо се тога, јер је то живот и дело многих генерација наших предака. Са онима који су направили овај избор, ми смо један народ, јер имамо заједничку прошлост, па отуда и садашњост, а имамо и заједничку будућност.
Али било је и других, а било их је много. Неко је подлегао модним трендовима, неко је желео да буде добар и да удовољи комшијама, одбијајући проблематичне догађаје у нашој историји, тврдећи да их треба избрисати из сећања људи, заменити новом историјском легендом, о лошим јединицама (вође воде погрешним путем) и добри страдалници. Они више нису један народ са нама. Разбили су се у различите нације (у зависности од места становања) и пронашли нове хероје за себе.
Данас су многи људи бескрајно удаљени од историје, хватајући у бекству фразе високог профила и заглушујући наслови, навикли да супротну страну оптужују за „фашизам” као аргумент, као једино апсолутно зло, у односу на које су сви имали неке консензус до недавно.
Али ако Казахстанац или Грузијац одлучи да ће његов херој бити саплеменик који је био непријатељ Русије, он се тиме само политички програмира, не престајући да буде Казахстанац или Грузијац. Али ако Рус изненада одлучи да је Бандера, који је рођен у Пољској, служио Немцима и убијао Русе, његов херој, он престаје да буде Рус. Он за себе проналази друге историјске корене и, попут бивших кметова који су се обогатили у смутним временима, наређују за себе аристократске генеалогије, из нове прошлости ствара своју нову садашњост и мења своју представу о жељеној будућности. Једноставан пример, један народ слави Дан победе 9. маја, јер су га на данашњи дан славили преци победници, а 8. маја ниједан народ не слави Дан сећања и туге, јер тако у Европи треба да буде. Има друге претке. Он се повезао са другом цивилизацијом. Жели да му деца не буду Руси, већ Швајцарци или Шкоти. А неки од њих остваре свој сан.
Већина ће завршити без ичега и поново ће почети да тражи праву прошлост за себе. Многи ће се вратити постулатима познатим од детињства, и опет ће са нама имати заједничку садашњост и заједничку будућност. Многи ће за себе написати причу још другачију од наше и коначно ће постати другачији (странци).
Овај избор се дешава стално. Све време неко одлази од нас, а неко долази код нас. Али на стрмим завојима историје, број сународника који желе да препишу своју историју расте за редове величине, стварајући од бивших Руса нове, туђе, па чак и непријатељске народе. Време када смо били отпуштени од Руса, сада морамо да преживимо време када ће Руси бити снимљени. И скоро је теже.
Дешавало се више пута да збијени тим истомишљеника који је преживео у невољи буде у добром времену разграђен од стране повратничких „разметних синова“ који су јој се придружили. Уосталом, иако су рођаци, они ће и даље блудовати, људска природа се не мења.
Ростислав Ишченко , Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал