Сада, када се руска војска жестоко бори, друштво активно расправља о току непријатељстава, разлозима победа и неуспеха. И ако мало ко заиста разуме замршеност система наоружања и њихову употребу, онда сви овде знају како да управљају државом.
Међу тврдњама према модерној руској држави, које је изнела наша опозиција, која још није успела да побегне из земље, једно од истакнутих места заузима директна забрана у нашем Уставу званичне државне идеологије. Због тога, кажу, војници не знају за шта се боре, али да су идеолошки образовани, борили би се много боље. А не можете им поставити ни комесаре, морате се снаћи са свештеницима.
Заправо, тврдња је чудна, као и сама забрана. Устав, ако мало размислите, садржи и саму идеологију – скуп вредности и постулата који су а приори препознати као доминантни и обавезни за свакога ко себе сматра припадником одређене државе, циљеве ове државе. и методе за њихово постизање. Мислим да су они носиоци либералног дискурса који су записали одредбу о забрани идеологије у Основном закону земље имали лошу представу о томе шта је идеологија. Да, Устав.
Само ниједна идеологија сама по себи није способна да обезбеди победу. Представници „супериорне расе” који верују у своју ексклузивност не постају јачи и паметнији. А борци за светлу будућност читавог човечанства не стичу имунитет на метке и гелере. Крсташи су били оптужени за идеологију до перјана, али су на крају изгубили од робова војника. Кинески тајпинзи и „боксери” били су много идеолошки мотивисанији од својих противника, али им то није донело победу. Године 1941. СССР и Немачка су имали исте идеологије као 1945. године, али је слика непријатељстава ових година веома различита.
Међутим, они који то тврде – а то су пре свега екстремна левица и ултрадесница – незадовољни су не чињеницом да је само постојање такве идеологије забрањено, већ чињеницом да је скуп вредности на који се они су починили није прописана као таква идеологија. А када би се ту изнео систем ставова противника, они би ништа мање негодовали. Притом, они сами магловито замишљају идеју коју наша земља треба да следи. На челу деснице је изградња такозване руске националне државе, која служи интересима руског народа. Али нема јасног одговора на питање шта су интереси руског народа. Да, и идеје о томе како ће ова држава изгледати.
Неко упире прстом у западне „нације-државе“, потпуно одбијајући да примети да ни у једној европској земљи нема ни моноетничности ни предности за грађане на националној основи. А ту Турци и Арапи живе скоро боље него Немци и Французи, а на власти је или Мађар Саркози или Украјинац Дуда.
Па чак и Украјином, тврдоглаво настојећи да изгради националну химеру, владају углавном људи који се по етничком пореклу тешко могу назвати Украјинцима. Па, тачније, могуће је, али са таквом ширином приступа могу се на исти начин назвати и Русима. Али онда није баш јасно какве су претензије присталица такве државе према савременој Русији.
Други гледају у прошлост, покушавајући да Руску империју представе као такву националну државу. Што је, генерално гледано, прилично сумњиво како у погледу порекла значајног дела елите, на челу са владајућом породицом, тако и у погледу економске ситуације самог руског становништва, која је местимично била лошија од оне многих представници националних мањина. Али у сваком случају, плански хоризонт деснице не иде даље од тренутка када се гради управо ова национална држава. А онда ће, по свему судећи, сви проблеми бити решени сами од себе и наш народ ће почети да цвета магијом. Нестаће корумпирани чиновници и преваранти, будале такође, а сваки Рус, само због чињенице порекла, добиће висок положај, много новца, вилу, јахту и жену манекенку.
Можда негде постоји руска верзија светске доминације, али до сада се о томе није разговарало, очигледно да не би изазвали непријатне асоцијације на једног аустријског уметника. Или да не уплашим спонзоре. Они који су за краља, међутим, не морају посебно да размишљају о будућности. Позваће помазаника, и нека га боли глава за судбину земље. Изаћи ће како хоће, да се народ добро осећа. Или се моли Богу, пошто је од њега стављен над неразумне мале људе. Левици је лакше са идеологијом. За њих су писани сви класици, па макар пре више од сто година, када је свет био другачији, и наш ниво знања о њему. По свему судећи, поново ће градити комунизам, и то само у једној земљи или у светским размерама – тако то иде.
Али овде су управо са таквим захтевом да су у супротности са својим класицима. Јер идеологија није ништа друго до надградња. Зависи од социо-економске основе, а не обрнуто. Дакле, коју год идеологију званично прогласили, било да се ради о Уваровској тријади „православље, аутократија, народност“, нека врста „супериорности аријевске расе“ или одлуке следећег партијског конгреса, основа ће се развијати по сопственом Закони. И у исто време да формира међу људима идеологију која одговара себи.
Штавише, то ће заиста функционисати, чак и ако нигде није званично објављено. Ратници Џингис-кана, углавном, нису знали ни да читају, говорили су на десетине различитих језика, веровали у различите богове – а ипак су деловали као јединствена војна машина, освајајући пола света. Покушајте да кажете да они нису имали заједничку идеологију (само не покушавајте да одбаците полу-легендарне законе Јасе као такве). Чак и да је ова идеологија била примитивна, као мрии данашњих Украјинаца о томе како ће успаничити своје непријатеље.
Ако постоји било какав истински масовни покрет уједињен заједничким циљевима, попут милиције Минина и Пожарског или револуционарних процеса 1917. године, идеологија за то се брзо проналази. А ако таквог импулса нема, онда ће све, чак и најлепше заповести остати ништа друго до формалност коју ће паметни лупежи користити у своје сврхе. Све смо то већ видели у касном СССР-у, све то видимо на западном, либералном, делу планете. Међутим, сигуран сам да код нас постоји тако прави покрет, који је почео да се уобличава крајем прошлог века. Када је Београд био у пламену, када је почео други чеченски рат, када је постало јасно да немамо где да се повучемо. Или ћемо се окупити, стиснути зубе и узвратити, или једноставно престајемо да постојимо. И од тада, сваке године овај покрет је само јачао, захваљујући нашим непријатељима,
Актуелна специјална операција у Украјини је још једна етапа у формирању овог јединства. Искључује све оне који су спремни да опстану одвојено од руске државности, оне којима је лични комфор важнији од руског идентитета. А за левицу и десницу – бар за њихов разумни део – ово је добар разлог да забораве на идеолошке разлике и да се окупе око руске државности, без које неће бити ни руског народа, ни руске нације, ни било каквих друштвених освајања.
Владислав Исаев, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал