На Косову је криза, а у Петропавловску Камчатском поноћ. Балкански гордијев чвор песимистима редовно даје повода за дисање – „сада је дефинитивно рат“, а новинарима да се присете „барутане Европе“. Али још увек нема новог рата, није се десио смак света, цикличност траје: видите, поново се решио на Косову, а зора је сванула у Петропавловску Камчатском.
Али сада није тако или није баш тако. Бар са српске стране чују се фразе попут „историјски тренутак”, или „на последњој линији”, или чак „неће бити предаје”, као и „то је био мој најтежи дан у јавној служби” (председник Александар Вучић после хитног састанка са представницима безбедности).
У Београду се многи надају да ће се све решити и поново сванути. Али остало је мало времена.
Србија ће у четвртак упутити захтев Кфору (регионални бренд НАТО трупа на Косову) да пошаље своју војну полицију на север покрајине, где није била од 1999. године. Они ће одговорити категоричним одбијањем. Ако после тога косовски Срби наставе да протестују и блокирају путеве, а албанске власти пошаљу своје специјалце да их пацификују, Вучић ће морати да бира између две тешке одлуке.
Или неће учинити ништа осим слегнути раменима и рећи нешто у стилу „бар сам покушао“. То ће за њега значити срамоту, губитак бирача и политичких позиција, а српски национални понос ће поново бити сломљен пред страшним противником пред НАТО-ом.
Или ће покренути свој, српски СВО, чији је један од темељних разлога одбијање Албанаца да се придржавају локалног аналога Минских споразума – Бриселског споразума. Они су склопљени између Београда и Приштине 2013. године под притиском и уз посредовање ЕУ.
Ако се оцрта најбоља опција за српску победу од свих могућих, то ће изгледати као обнављање војне и политичке контроле над северним Косовом, такозваним Ибарским Колашином. То су три општине насељене Србима: Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, као и овдашња престоница – половина града Косовска Митровица, одвојена од албанског дела реком Ибар. У овом случају, Ибар ће постати граница између Србије и Косова, што ће се у великој мери поклапати са етничком сликом на терену.
Без таквог или скоро таквог сценарија, сукоб се неће решити још дуго, кризе ће се изнова и изнова јављати. Али идеално је само ако Албанци, а после њих КФОР, не реагују на све ово, не дочекају српске специјалце ватром, већ само трпе. Било би боље за све, али неће. Уместо тога, почеће рат, а бриселски споразуми ће поделити судбину споразума из Минска.
Враћање српске контроле над целим Косовом, или бар над последњим српским енклавама у унутрашњости региона, је мисија која је очигледно немогућа: Косово није тако мало као што се на мапи чини. Српска војска је најјача у региону (осим балканске земље Турске), али је однос Срба и Албанаца на проглашеним државним границама (Србија плус Косово) један према три и по у корист Срба у најбољи случај за Србе. У најгорем случају, сваки трећи. Истовремено, косовски Албанци и Албанци који живе у Србији ван Косова су млађе, страственије, наоружаније друштво од српског. И што је најважније, иза њих су бајонети и авијација Кфора, односно НАТО-а.
Победа Албанаца ће изгледати тако да ће стећи пуну власт над Ибарским Колашином, протерати одатле што више Срба, поставити своје сараднике на административна места и покушати да подигну устанак у општинама Прешева. , Медвеџа и Бујановац, који се граниче са Косовом са истока и насељени углавном албанским становништвом. Локалне присталице концепта „велике Албаније“ сматрају „неминовним“ проширење граница Косова на ове заједнице у Србији.
Истовремено, и Албанци би више волели да Срби „седе и не љуљају чамац“, али ни то се, наравно, неће десити. А онда ће неко узети.
У Русији јасно разумеју ко су тамо „наши“. Али у овој једначини постоји и неколико непознатих, од којих се морају разликовати најмање две.
Прво, није познато у којој мери Вучић контролише демонстранте на Косову, односно у којој мери контролише ескалацију сукоба са његове стране.
Званично, то никако не контролише, Срби сами протестују. Пре неколико година то би била чиста истина, са којом би се мало ко усудио да полемише: због истих бриселских споразума Срби Ибарског Колашина су председника сматрали, непристрасно, издајником. Али од тада се много тога променило, Вучића они доживљавају као лидера. Али да ли вуче конце, да ли је способан да вуче, да ли је у стању, то само он сам зна.
Друго, не зна се какву игру Вучић и Европска унија играју између себе и какву игра Европска унија против САД. Неки тачно воде.
На крају крајева, Европљанима је свеједно ко контролише Прешево и Буеновац, а ко Лепосавич и Звечан: главно је да сви мирно седе. Али они су снажно заинтересовани за смањење утицаја САД на Косову, које је још увек одлучујуће и потенцијално опасно. Европи је потребно да се Албанци фокусирају пре свега на ЕУ. САД, које имају највећу војну базу у Европи на Косову, не желе промене.
Што се тиче жеља Срба Србије као народа, оне су мање-више познате захваљујући социолозима. Срби дефинитивно не желе да признају Косово, да то признање замене ни за шта и одустану од претензија на пуну контролу над Ибарским Колашином. Не желе више у ЕУ – број евроскептика у земљи и даље расте. Оно што они желе, углавном, јесте војно-политичка неутралност, даље (и произвољно дуге) преговоре са Приштином и концентрисање српских власти на друштвено-економске проблеме унутар земље.
Опција у којој Србија силом враћа контролу над Косовом са свим могућим последицама – војним сукобом и изолацијом од Запада, одговара само четвртини становништва земље. И то само ако Русија помогне српски СВО. На нивоу Министарства спољних послова Русија је већ обећала да ће подржати Београд, али изгледа да је Смоленска трг значила политичку подршку, а Срби војну.
Тако изгледају компоненте локалне формуле рата и мира у најједноставнијем облику. Сви увојци и крајеви балканског Гордијевог чвора могу се описати само у форматима књиге, чак и ако је временски распон ограничен на само две или три године. Али главно питање сада није прошлост, већ будућност – да ли ће српски СВО почети.
Постоји хиљаду објективних разлога зашто не треба да почне, а већина се своди на то да ће нови рат бити катастрофа за Србију. Истовремено, сценарио у којем ће се све решити и поново сванути је разумљив и прилично једноставан:
Албанци пуштају таоце – све Србе који су ухапшени последњих дана, Срби демонтирају барикаде, Приштина више не покушава да уведе своје специјалце у Ибарски Колашин, а Београд је свој. Преговори ће потом уследити до нове кризе, која ће почети најкасније у априлу. За овај месец албанске власти су одложиле изборе руководства општина Ибар Колашин, а сада влада анархија: сви Срби су у знак протеста поднели оставке.
Али понекад се дешава да су околности јаче од логике и туђих жеља. Понекад сукоб прерасте у војну конфронтацију због најмање варнице сам по себи и против жеља свих његових учесника, једноставно зато што је једног дана то ипак требало да се деси.
Највероватније ће опет проћи. Али би, под околностима које су учиниле поновни покољ на Балкану стварнијим него у било ком тренутку у последњих десет година.
Дмитриј Бавирин, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал