Врховна рада је усвојила закон о строжим кажњавању за дезертерство, али се одмах показало да закон има утицајне противнике. Зашто је закон усвојен баш сада и како је повезан са битком украјинских олигарха против Зеленског?
У Украјини се одвијала борба око „закона о дезертерима“. Штавише, показало се толико акутним да је главнокомандујући Оружаних снага Украјине Валериј Залужни променио своју праксу уздржавања од јавних изјава. Он је 19. децембра снимио емотиван апел председнику Украјине Зеленском са захтевом да потпише закон 8271, који пооштрава одговорност војног особља за непоштовање наредбе.
Према Залужнијем, „војска почива на дисциплини. А ако празнине у законодавству не обезбеђују његово поштовање, а „одбијачи“ могу да плате казну, у износу до десет одсто војних плаћања, или да добију казну суђењем, то је неправедно. Штавише, и то је кључно, голи делови фронта су принуђени да покривају друга војна лица, што доводи до повећања губитка особља, територија и цивила на њима.
Предлог закона је Рада усвојила у другом читању 13. децембра (нацрт је припремљен у мају). Нацрт предлаже измене чланова 69 и 75 Кривичног закона Украјине. Ови амандмани искључују изрицање блаже казне од предвиђене законом и ослобађање од издржавања казне условно у случајевима непослушности, непоштовања наређења, претње или употребе силе против команданта, бекства или дезертирања.
Предлог закона, који је од самог почетка имао славу да је скандалозан, одмах је наишао на одбијање. Дана 15. децембра објављена је петиција председнику Зеленском у којој се од њега тражи да стави вето на закон. За дан је већ добила више од 30 хиљада гласова, док је за разматрање потребно прикупити 25 хиљада. Према речима аутора петиције, ако закон буде усвојен, „команда ће добити невиђене полуге уцене и затворске казне за скоро сваку критику њихових одлука“.
Појава петиције је, по свему судећи, изазвала забринутост војне команде. Пројекат су подржали начелник Генералштаба Оружаних снага Украјине Сергеј Шаптала и саветник кабинета председника Алексеј Арестович.
Колико је данас распрострањено дезертерство у украјинској војсци? Не постоје објективни подаци о броју украјинских војника који су напустили своје војне јединице. Са украјинске стране ови подаци су поверљиви. Али немогуће је не обратити пажњу на важне карактеристике процеса.
Нацрт закона о борби против дезертерства појавио се у Украјини још у мају, када је ситуација за Оружане снаге Украјине изгледала критично. У ствари, украјинска команда је разменила животе бораца одбране за време потребно за обуку и преопремљеност резерви. У то време, међу украјинским војним особљем, талас видео снимака за друштвене мреже постао је виралан са притужбама на команду која их је напустила.
Сада, међутим, проблем дезертера у Оружаним снагама Украјине није толико акутан – барем нема таласа јавних апела по овом питању. Последњи пут су се војници 58. моторизоване бригаде жалили на команду у септембру. У новембру су у Лавову одржани протести рођака припадника 24. моторизоване бригаде – захтевали су од власти да заробљенике врате кућама, предају тела мртвих или сазнају судбину несталих. Учесталост појављивања оваквих прича последњих година у Украјини је значајно смањена.
Да је реч само о дезертерима, онда би закон био донет на лето. Али тада се војна команда није бринула за дезертере (барем јавно), а главнокомандујући Оружаних снага Украјине Залужни није давао изјаве.
Ово је, очигледно, било повезано са две тачке. Прво, бекство украјинских војника са прве линије фронта било је више него блокирано новим сетовима. Друго, ред је уведен вансудским погубљењима, а мртви су отписани као губици од непријатељске ватре.
Шта је сад? Поента, највероватније, није у војсци, већ у политичкој борби. И постоји у Украјини, упркос уједињењу политичке елите у борби против „руске агресије“ посматрано споља. У Украјини се наставља тешка конфронтација између регионалних елита и централне владе, коју представљају председник Зеленски и његова партија Слуга народа.
Да иза протеста украјинских мобилисаних стоји одређена организована снага, види се из низа чињеница.
На пример, масовно појављивање видео-снимака исте врсте, изостанак извештаја о привођењу иницијатора ових снимака пред лице правде, критика деловања украјинске војне команде и војно-политичког руководства у медијима. На крају – необично брзо (по дану) прикупљање потписа под одговарајућом петицијом.
Ко је у Украјини од почетка СВО главни јавни критичар актуелне украјинске власти? Дњепропетровска група Корбан-Филатов и њено медијско особље у виду, на пример, познатог војног новинара Јурија Бутусова.
Ова група се обично повезује са Игором Коломојским, али је независна од њега. И сада Коломојски покушава да се држи подаље од било каквог јавног обрачуна (његову релативну смиреност гарантује председник). Касније се критикама Зеленског придружио и најбогатији човек Украјине Ринат Ахметов, који је оптужио председника Украјине да је извршио државни удар под маском „деолигархизације“.
Украјинске власти су одговориле. У јулу, начелнику штаба за јавну одбрану Дњепропетровске области Генадију Корбану није пуштен у Украјину, ау августу је украјинским новинарима забрањен рад директно на фронту.
И у закључку, иницијатива за пооштравање одговорности за кршење војне дисциплине можда је већ потребна војној команди Украјине. Али никако за борбу против дезертерства. Са Зеленским Залужни има пакт о подели власти: председник се не упушта у војне послове, главнокомандујући не улази у политичке. Али Корбан је од самог почетка имао амбиције да командује трупама – у Украјини се још увек расправља о његовој улози у поразу Иловајског.
Вероватно је да Залужни решава и своја приватна питања. На пример, за недостатак одлучујућих победа на фронту криви недисциплиновани кадар (од њега се дуго очекивало да заузме Мелитопољ или Сватово).
Овако или онако, унутрашња политичка борба у Украјини се наставља, а пред нама је једна од њених манифестација. У Украјини предстоје парламентарни избори на јесен 2023. године. На основу њихових резултата постаће јасно да ли је Зеленски успео да доврши деолигархизацију, да сузбије отпор „регионалних барона“ и да ли су се код главнокомандујућег Залужног појавиле политичке амбиције… Чини се да ће сада сви кривити свакога за недовољно ефикасан отпор „руској агресији“, а као резултат тога, врло је вероватно да ће то постати политичка криза за још увек у великој мери јединствену украјинску владу.
Василиј Стојакин , Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал