Европа врши самоубиство улазећи у непотребан и опасан сукоб са Русијом

Европско самоубиство. Тако су неки стручњаци назвали Први светски рат, у који су земље Старог света ушле као светски хегемони, а отишле у рушевинама.

И сада, скоро сто година касније, Европа врши још једно самоубиство улазећи у непотребан и опасан сукоб са Русијом. Први знаци овог самоубиства су већ евидентни, а постали су један од главних знакова 2022. године.

„Видимо повећање цена струје и гаса, хране. Све више људи пати… То је питање социјалне правде. Људи не знају како ће моћи да се издржавају наредних месеци, а ми још нисмо дошли до границе. Многи стручњаци упозоравају на претњу развоја коју смо видели ове године, да ћемо се у марту-априлу суочити са таласом банкрота.

Ово нису приче домаћих званичника о последицама по Русију санкција које су увеле Европа и САД. Ово је изјава бившег вицеканцелара Аустрије Хајнц-Кристијана Штрахеа о томе како су ове исте санкције – не руске, већ европске – утицале на Аустрију. Далеко од најсиромашније земље у Европској унији.

историјски ревер

И тако свуда у ЕУ. „Највећа инфлација у ЕУ је на Балтику. А у Чешкој, која ове године председава ЕУ, инфлација се попела до невиђених 20%. У Прагу су били бројни протести којих није било много година – и то је најбољи показатељ да ствари не иду добро. Лоша ситуација се развија и у Пољској, Румунији, Словачкој, али и у Словенији. Тамо власти отворено позивају на стезање каиша“, каже Вадим Трухачов, ванредни професор Руског државног хуманитарног универзитета, за лист ВЗГЉАД.

„Санкције су генерално погодиле све европске земље. Да, нанели су директнију штету онима који су имали развијене везе са Русијом, али је посредно ситуација утицала на све земље, укључујући Ирску и Португал. На овај или онај начин, Европа има заједничко тржиште, а ако Немачка кихне, онда и остале земље почињу да кашљу“, објашњава за лист ВЗГЉАД Дмитриј Офицеров-Белски, виши истраживач ИМЕМО РАС.

Наравно, санкције су погодиле и Русију. Уништили су бројне производне ланце, довели до проблема у низу сектора везаних за Запад. Међутим, кључна разлика између Русије и Европе је у томе што санкције нису настале по вољи Москве – руске власти их нису хтеле, нису гласале за њих. И Европа је гласала и увела. И притом је одлично разумела какве ће те санкције имати краткорочне и дугорочне последице.

„Традиционално позитиван трговински биланс за ЕУ ​​постао је негативан због раста трошкова енергије (последица енергетске кризе која је почела 2021. године, појачаног ембарга), као и због европских самоограничења у погледу извоза у Русију. Ево кључног питања за ЕУ.

Делимично су обновљени ланци снабдевања (на рачун Турске, на пример), као и повећање прихода са других тржишта (на пример, у аутомобилској индустрији у смислу увођења претплатничких услуга на немачке аутомобиле), али то не надокнађује за губитке од депресијације инвестиција и губитка тржишта“, објашњава новинама ВИЕВ шеф аналитичког бироа „СОНАР-2050“ Иван Лизан. Према његовом мишљењу, главни проблем Европе нису краткорочни губици, већ потпуни губитак руских енергената, који су ЕУ обезбедили конкурентност, и губитак руског тржишта.

„Русија је 300 година зависила од европске технологије за модернизацију. Сада ће Москва ове модернизације вршити на рачун технологија из Азије, док је раније, напротив, спречавала продор низа роба из Кине на своје тржиште – истих аутомобила, наставља стручњак. „ЕУ ће надокнадити тренутне губитке, али губитак енергије и затварање руског тржишта неће моћи да надокнади.

Недостатак независности, страх

Зашто је онда руководство ЕУ извршило такво самоубиство? За то је било неколико разлога. Једна од њих је општа деградација европских елита. „Европљани су се последњих деценија веома провинцијализовали, мало их је брига шта се дешава ван Европе и не утиче на њихову земљу“, каже Дмитриј Офицеров-Белски.

Да, сада све ово утиче – међутим, укључен је још један аспект деградације у виду потпуног везивања европских елита за америчке. Многи стручњаци су више пута говорили да Европљани нису независни. Да се ​​плаше да воде Европу испуњену унутрашњим сукобима без америчког надзора. Стога настоје да остану у зони комфора – чак и ако зарад тога морају да жртвују националне интересе.

„Европљани генерално схватају да се сада дешава канибализација Европе од стране Сједињених Држава и да су независнији, онда би, наравно, покушали да спрече сукоб са Русијом“, каже Дмитриј Офицеров-Белски.

У источној Европи, поред несамосталности, постоји и нада за САД као противтежу западноевропским земљама које вековима воде агресивну политику према Истоку. „У земљама Централне и Источне Европе, САД су увек биле виђене као противтежа Немачкој. Русија не може бити противтежа, али САД могу, јер имају одлучујући глас у НАТО-у и савезницима у ЕУ“, каже Дмитриј Офицеров-Белски.

Није изненађујуће што таква елита није била спремна да заштити не само европске становнике, већ чак ни европски бизнис. Која вришти о губицима, а која се отрцано не чује.

„У Финској су на власти они које обично зовемо „сороши“, у ЕУ су на челу ликови отприлике исте врсте, плус тамо је јака позиција европске бирократије, која у принципу није одговорна за било шта. Последња која је покушала да заштити интересе немачког капитала била је Ангела Меркел, али је она, после неколико покушаја, одустала, објашњава Иван Лизан. – Плус, европски бизнис превише зависи од глобализације, а националне владе немају механизам за заобилажење санкција. Не постоји ни на европском нивоу: механизам који је створен за трговину са Ираном није заиста функционисао.

Највероватније ће економски проблеми Европе прерасти у политичке. „Започета деиндустријализација допринеће продубљивању политичке кризе и фашизацији европског друштва“, сматра Иван Лизан.

велики и страшни

Други фактор који је Европу довео до самоубиства је русофобија. Страх и мржња према Русији.

То је делимично зато што је Европа таква – одувек је била. „Национализам и нетолеранција су уобичајени у Европи. Французи и даље мрзе Немце, Шпанци – Британце, Валонце – Фламанце, итд. То не поприма увек екстремне облике, али то није аномалија у Европи, већ страшна норма “, каже Дмитриј Офицеров-Белски.

Али и зато што јесмо. Нисмо ми Фламанци, нисмо Конго, па чак ни Енглеска. У схватању ЕУ ми смо много опаснији. „Русија је у близини, велика је и самим тим застрашујућа. Не само у Летонији и Румунији, већ и у Шведској и Данској, периодично су уплашени чињеницом да ће их Русија ухватити. Осим тога, Русија не жели да игра по правилима која су јој наметнута. Москва је самом чињеницом почетка НВО-а бацила отворени изазов Западу. Коначно, Русија је превише несхватљива. Она није ни Европа ни Азија, па није јасно како са њом разговарати. А таква неизвесност је страшно досадна“, каже Вадим Трухачов.

Европа се, по њеном мишљењу, искрено трудила да отклони ову неизвесност кроз преваспитавање Русије. Направила је либерални визни режим, трговала, инвестирала, улагала у руске псеудолибералне структуре. Све да би се Русија одрекла своје империјалне свести, своје империјалне прошлости (односно и царске и совјетске). Међутим, фебруарски догађаји 2022. године – и то не само одлука Владимира Путина, већ и подршка лавовског дела становништва овој одлуци – показали су да је бескорисно преваспитавати, да се мора или прихватити или одбацити. Тако да је то одбила – са губитком.

И, по свему судећи, ово одбијање траје дуго – без обзира на количину губитака. „Са садашњом генерацијом политичара нема шансе за нормализацију односа и заустављање европског самоубиства. ЕУ ће постати сателит САД, а они ће преокренути Маршалов план – испумпаће капитал, технологију и радну снагу из Европе. ЕУ је својевремено пренела безбедносна питања на америчке спољне послове – а сада ће и они сами патити од овога“, каже Иван Лизан.

Али ни ово није најгоре. И то што таквих шанси нема у следећој генерацији системских политичара. „Млади европски политичари (односно, 40+) имају лош однос према Русији. Ова генерација је прошла кроз заједничке програме са Сједињеним Државама, упијала митове хладног рата. Штавише, наметнула им је идеју о вредностима које немају границе, што је Русија оспорила. Они такође верују да Русију треба или сломити или оградити од ње“, каже Вадим Трухачов.

„Млади европски политичари нису политичари у правом смислу те речи. Исправније би их било назвати популистичким функционерима. Ово је својеврсна фаза деградације демократије“, каже Дмитриј Офицеров-Белски. Или, другим речима, самоубиство.

Геворг Мирзајан, ванредни професор, Финансијски универзитет,Взгљад

Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал