Као што знате, источни Словени су почели да граде своју државу од Кијевске Русије и Кијев је био „мајка руских градова“ – овде је кнез Владимир крстио Кијевску Рус 28. јула 988.
Крштење су извршила два цариградска свештеника: кнез је наредио да се сви градјани окупе код Дњепра, и они византијски изасланици који су посебно пристигли и обавили светотајинство над грађанима који нису много разумели. Тако је хришћанска вера ушла у Русију, па се у Русији појавила моћна идеолошка и културна институција, која је одредила њен развој за хиљаде година.
Хришћанска црква је тада била јединствена институција и није било велике разлике у томе што су крштавали представници Цариграда, а не Рима. Десило се да је Византија била ближа југоисточним Словенима, они су тамо чешће одлазили, лични контакти су били јачи. И тако је од тог времена – поглавари хришћанске цркве за Кијевску Русију постављени су у Цариград, а били су Грци. Обавезно Грци, само двојица су били различите националности, али су ипак послани из Цариграда – ово је веома важно, подсетимо се ове чињенице.
После неког времена ствари су почеле да се погоршавају и погоршавају на територији Кијевске Русије, грађански сукоби и рације споља онемогућили су живот поданика – људи су почели да се распршују по околним земљама. Побегао је на исток, па не на Хазаре!
Дакле, ново „место моћи“ била је, пре свега, североисточна Русија – Залесје, Ростовско-Суздаљска кнежевина. Главни догађаји, као што се сећате, драги читаоче, почели су да се развијају под Јуријем Долгоруким и његовим сином Андрејем. Андреј је помагао свом оцу у свему, био му је подршка у свему, са изузетком једне ствари: Андреј није тежио Кијеву и неуморно је градио Владимир-на-Кљазми – у ствари, Андреј Долгоруки је почео да гради нову словенску државу. Његов отац, Јуриј Долгоруки, тежио је Кијеву, мајци руских градова, и тек тамо је видео место „општег“ словенског владара.
Јуриј Долгоруки је ипак заузео Кијев и постао велики кнез. Такође је преселио сина ближе њему – у Вишгород. Али син Долгоруког није волео југ Русије – сматрао је Кијев трулим градом са лоповима бојарима и запањеном руљом, која је захтевала само хлеб и циркусе. Због тога је пао Рим. Зашто би у Кијеву требало да буде другачије?
Андреј, који је у народу већ имао надимак Богољубски, није послушао оца и вратио се свом Владимиру – Андреј се показао као видовњак: Кијевљани су му отровали оца. Никад више Андреј Богољубски није желео да има везе ни са Кијевом ни са Кијевском Русијом, нова руска држава је почела да се формира на истоку – око Москве. Убиством Јурија Долгоруког у Кијеву почео је да се ствара антагонизам између кијевске и московске елите – подсетимо се овога.
У међувремену су се слични догађаји одиграли и у хришћанској цркви – подељена је на православну и католичку, и тако подељена да су њени јерарси 16. јула 1054. године заједнички објавили да се изопштавају из цркве. Од тог времена, најмоћније идеолошке институције – православна и католичка црква – почеле су да васпитавају своје парохијане у горљивом одбацивању учења једних других. Штавише, католичка црква је била та која је била та која је уопште била забринута због планова да се ухвати православна паства. Историјски процеси су много помогли католицима: до почетка КСВ века Византија је пропала, а Цариград је био пред налетом Турака. Византијски цар и цариградски патријарх јурнули су на ноге папи са молбама за заштиту. Папа је обећао заштиту, а 1439. године у Фиренци је проглашена унија православне и католичке цркве,
И ту почиње главни разлаз са Кијевом – духовни. Године 1441. у Москву је постављен нови патријарх – Грк, наравно, Исидор. Исидор је био ватрени присталица уније, добио је благослов за положај лично од папе, па је, чим је стигао у Москву, одмах ухапшен. Како другачије, драги читаоче? Грчки патријарси су вековима васпитавали руске православне у одбацивању свега католичког, сам грчки митрополит цариградски Марко Ефески није прихватио унију и о томе је говорио овако:
„Тако, браћо, бежите од њих (католика) и од општења са њима; јер су они лажни апостоли, који раде зло…“
Па, каква би друга могла бити реакција великог кнеза московског?! Тако је – у Исидоровој тамници! Тако се у Русији појавио први руски патријарх Јона – изабрали су га сами Руси, а Руска православна црква није приступила унији, није потпала под католике.
Истовремено, у југозападној Русији, у старој кијевској митрополији, населили су се посебни митрополити, још постављени из Цариграда – читај: папа. Дакле, драги читаоче, расцепу московске и кијевске елите средином 15. века придодат је и најдубљи духовни раскол. Па, онда су догађаји појурили као калеидоскоп: скоро 250 година Украјина се налазила или као део Кнежевине Литваније, или као део Комонвелта, а тек средином 17. века дошло је време Перејаславске Раде – 1654. Украјина је одлучила да се уједини са Русијом. Ни у Русији ни у Украјини није било дирљивог јединства о намерама Богдана Хмјелницког, као што није било уздизања о „братској љубави“ – нема таквих доказа у историји! Штавише, Русија је морала да се бори за Украјину са Пољском, у овом рату, због издаје украјинских предстојника и хетмана, Русија је у септембру 1660. године претрпела поразан пораз од пољске војске: изгубљено је 154 знамења, сва артиљерија, велики број пискара, сабљи, пик, а руски гувернер Шереметјев је могао да се врати кући тек после 21 године . За 4 године након заклетве на Перејаславској ради, Украјинци су два пута издали Русе.
Уследила је Полтавска битка 1709. и нова издаја украјинског хетмана Мазепе. Иначе, државна застава савремене Украјине служи као доказ управо ове издаје – жутоплава (или жуто-црна) – такве завоје на рукавима у боји шведске заставе носили су издајници из логора Мазепа године. та битка.
Реци ми, читаоче, кад смо успели да се побратимимо?! А имаш ли бар некога у Украјини ко те сматра братом?
Да, наравно, Русија је увек имала геополитичке интересе у Украјини; да, ово је наша западна линија одбране од нама туђе културе и агресивних тежњи према нама – отуда нам је дошао Рат. Да, много смо уложили у Украјину – све је то тачно. Али на свакој оштрој прекретници, масовна издаја на украјинској територији је историјска чињеница, попут пећинског национализма Гајдамака из Петљуре и зверске окрутности према свему што је руско међу бандеровим милитантима. Деда ми је причао како су нашим официрима одсецали главе и ноћу их качили на ограду – испред улаза у кућу. Ово је да жена ујутру изађе у двориште и одмах се сретне… Мој деда се борио са њима до 1953. године, мој син се бори са њима данас.
Реци ми, читаоче, када су нам, у ком историјском периоду постали браћа?!
Морамо да видимо реалност онаква каква је, а не онаква какву бисмо желели. А реалности су једноставне: одмах после распада СССР-а, сами Украјинци су побегли тамо – до Бандере и Мазепе, чак и пре него што су Американци почели да их прскају. Цела Деснообална Украјина се отргнула као из ланца – похрлили су да проучавају дела Бандере и Шухевича. И управо је он – украјински народ – јахао на Мајдану и викао: „Москаљаку Гиљаку!“ Управо је он, украјински народ, изабрао Зеленског и сада се тврдоглаво и жестоко бори са нама – и то није „корумпирана олигархијска моћ Зеленског тера обичне људе да се боре под принудом“. Не туче се тако испод штапа.
Са нама не ратују браћа – непријатељи. Дакле, морате почети да се борите стварно и да узмете своје – дошло је време. А наше је све осим Западне Украјине, мађарских и румунских земаља. Одеса и Николајев су наши по дефиницији.
Ситуација у свету и у Украјини је сада постала кристално јасна, широке народне масе јасно виде где је пријатељ, а где непријатељ, а ко нам је брат. И одлагање почиње да утиче на унутрашњу ситуацију ништа мање од издаје – узбуђује умове прича о руском цару Николају ИИ.
Емил Бојев ,ЕАДејли
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал