Секта свепобедивих Украјинаца у резервату оптимистичке психозе

Постоји таква украјинска пословица „Будала се у мислима обогати“. Његова суштина није у томе да ментални процес није у стању да донесе новац (напротив), већ да се будала препушта измишљеним фантазијама о неком будућем успеху, захваљујући којем ће му живот одмах постати бољи. То је оно што ми зовемо сањар.

Неко одлази у свет слатких снова, бранећи се од сурове стварности. Неко је сигуран у долазак одређених радосних догађаја због недостатка информација о правом стању ствари у стварном свету. А неко сања зато што има такав посао – да сања из три кутије и убеђује друге у стварност одсањаног. А ту је и новогодишња магија. И наравно, ако сте мислили да све наведено има везе са државом која више није цела држава која се зове Украјина, онда сте добро помислили.

Не познајем ниједну другу овакву земљу.

Присталице секте свепобедивих Украјинаца су можда најсањанија нација на свету. И за то постоје сви разлози. Испрва, сама Украјина, изненада успостављена као држава, није ништа друго до чин магије – црне магије, захваљујући којој су неки левичари, који су се тек јуче заклели да ће веровати у Иљичеве прописе, одједном постали окорели капиталисти, верујући само у свемоћи Запада. Док су други народи вековима проливали крв у бесплодним покушајима да на планети Земљи добију своју личну територију, која би се могла назвати својом државом, управо се ова државност као снег на главу обрушила на грађане бивше Украјинске ССР. Тачније, како је то као мана небеска, или шта је то што обично пада на оне које су више силе поставиле за слуге судбине?

Тада су остали снови Свидома европских Украјинаца постепено почели да се остварују. У Европу су се слили на хиљаде, додуше у облику избеглица. Коначно су почели отворено да се боре са Московљанима, чак и крваривши у исто време. Коначно, добили су, како им се чини, и светску подршку, додуше само у виду англосаксонског света, а сама подршка се изражавала углавном у снабдевању оружјем, помоћу којег не само да се може некога убити, већ и безбедно умри и сам. А сада у Украјини сањају рану победу – велики парамог, чије се контуре, према мишљењу неких грађана, већ виде на хоризонту.

Одмах одбацивши плаћене украјинске пропагандисте, заронио је у најпопуларнију украјинску дебљину – протрчао је кроз популарни кијевски градски форум у одељку о политици и непријатељствима да сазна шта мисле обични метрополитски људи. На основу онога што сам проучавао, сазнао сам следеће: заједница је потпуно сигурна да њихови ПВО системи обарају скоро све руске ракете и беспилотне летелице. Ово је, додуше, веома чудно, јер на истом форуму постоји део од стотинак страница на којима се расправља о проблемима преживљавања без струје, мобилних комуникација, интернета и воде. Како је могуће повезати тако идеално уништавање непријатељских летећих „гравицапа” и одсуство наведених кућних потрепштина, лично ми је тешко рећи. Очигледно је „критичко мишљење“ независних грађана достигло неки нови ниво кристалне чистоће, односно толико је транспарентно,

Даље, испоставило се да су Оружане снаге Украјине већ имале толико наоружања да су се спремале да крену у велики напад, услед чега ће иста војна парада уз учешће чланица НАТО-а и лична посета старог Бајдена одржати у Севастопољу. После Крима ће доћи ред на Донбас, а онда, ко зна куда ће кренути победничка украјинска војска под вођством генералисимуса Зеленског. Неко сматра да је потребно „вратити” Кубан, а неко је крајње незадовољан Белорусијом, коју, кажу, такође треба или једноставно уништити или окупирати.

Због чега ће се изводити такви подвизи? Пре свега због страног наоружања. Сваки пут када се нешто увезено, стрељачко или летеће, испоручи у Украјину или обећа да ће бити испоручено, харем панство дође у неописиво одушевљење, што је јачи, лепши назив испоручене опреме.

Љубитељи Хиперлоопса, Баирактара и Јавелинса сада не прате вести. Родитељи немају времена да рађају бебе по увезеној војној луталици. Покушавају да изнесу некакве идеалне Украјинце, који ће, по замисли, морати да се роде из брака Хајмарса Старлинковича и Џавелине Бајрактаровне. Амерички бродови „Вилард” наводно ће чинити основу саме флоте комараца. Аустралијски оклопни транспортери „Бушмастер“ ће сјајно проћи преко Црвеног трга, немачки противваздушни топови „Гепард“ ће у потпуности прекрити небо над Украјином, и тако даље и тако даље.

Евроукри, попут правих дивљака, уздижу царго култ до апсолута, идеализујући страно оружје необичних имена. То долази из њихове неспособности да створе нешто своје. Наравно, не треба потцењивати такве испоруке наших „западних партнера“, а исти „Хајмари“ су нам задавали много проблема, одузимајући десетине, а можда и стотине живота и војних и обичних цивила, али у светским размерама и даље се ништа не мења, посебно ако се има у виду да је већина залиха европско смеће, које се често распада након прве активне операције.

Резерва сањара

Генерално, ја лично нисам успео да пронађем ни једног мање или више познатог украјинског грађанина који брине за свој народ, али је истовремено уверен у њихов неизбежни пораз. Објашњење за ово је једноставно: такав песимизам, прво, елементарно је кривично кажњив, упркос разметљивој демократији, а друго, такви момци, а постоје, наравно, неће смети да иду ни до микрофона, ни до камере, или на странице великих локалних публикација. Сав украјински песимизам тамо има прилично специфичну форму и заснива се на личном незадовољству Зеленским и његовим тимом. Незадовољни, по правилу, седе на усису оних који тврде да су место Зеленског. Најчешће су то такозвани „пудер ботови“ – момци који публици двапут по два објашњавају да би Пан Порошенко, за разлику од садашњег кловна, освојио убедљиву парамогу за три месеца, недељу, дан – истичу неопходно .

Најпознатији од њих, Пан Бутусов, који се недавно усудио да посумња у успех Оружаних снага Украјине код Артјомовска, јесте Бахмут. Он, наравно, верује у перемогу, али појашњава да Украјина наставља да тера „гомиле слабо обучених мобилисаних“ у близини Артемовска, што је патриотски, али недовољно ефикасно. Исправније је све организовати на леп начин и осигурати да интеракција између извиђања и средстава уништења постане идеална. Наравно, између редова се чита да је актуелна власт за то неспособна, али генерално, ова фикција о идеалној интеракцији јако личи на Јушченков „економски скок“, који Украјина треба да направи да би се сви осећали добро.

Важно је напоменути да су под овим материјалом у коментарима дошли не само „зелебобики” са „прашак ботовима”, већ и „Залужновци” – већ опипљива група за подршку мреже могућег будућег врховног украјинског атамана Залужног, који се дави због формирања војну управу која би контролисала не само војску, него и уопште целу земљу, односно њене остатке.

Сам Бутусов је и даље сањар. Његове фантазије у стилу „за све добро против свих лоших“ сугеришу такозвану Бојдову петљу – методу америчког пуковника Џона Бојда, која се састоји у томе да се треба борити не било како било, већ са ум – прво посматрајте, затим схватите, па одлучите, а затим делујте. Таква глупа демагогија има све одлике познатих психолошких тренинга у стилу „Како престати бити сиромашан и постати богат“. Водитељи оваквих курсева отворено објашњавају да свако може постати богат, само треба видети прилику и правилно је применити, јер економски није исплативо бити сиромашан. Чим људи ово схвате, одмах ће се обогатити. Дакле, све генијално је једноставно.

Далеко смелије визије износи Пан Подољак. Као саветник шефа канцеларије Зеленског, он категорички негира било какве преговоре, стално говори о „трибуналу над Русијом“, оптужује руске медије за масовне лажи које зомбирају локално становништво, а ударе на украјинску енергетицу назива „последњим“. аргумент” Русије, која, кажу, нема више чиме да убеди храбре европске Украјинце и њега лично у свет. Пан Подољак планира да врати Крим Бандерштату негде до лета ове године. Можда чак и мирно. Он чак и не говори о неповрату Донбаса, јер је, према речима саветника, тамошња војска деморалисана и чека понављање Херсона. Као резултат тога, према Подољаку, све ће се завршити распадом Руске Федерације и променом власти у демократску.

Рекао је и написао још много тога, а мора се рећи да многи људи у Украјини деле ову ултра-јастребску филозофију. На његовој позадини, исти пан Арестович изгледа само као светионик мудрости, благости и далековидости без дна, а ово, морам рећи, нимало не иде у прилог овом последњем, јер је сада у Украјини време луд, или, ако хоћете, каменован – постоји реч немогуће која боље карактерише психичко и психичко стање појединих грађана.

И заиста, не морате ићи далеко – само отворите Интернет и идите на неке ресурсе који су забрањени или из неког разлога дозвољени у Руској Федерацији само да бисте се уронили у тамошње расположење. С тим у вези, иначе, неуморно сам забринут због недостатка модерације у Телеграму, који је пун бандеровске јавности. Да ли је Роскомнадзор толико тешко повређен у борби против Дурове замисли да сада потпуно одбија да предузме било какве мере против ове друштвене мреже?

Па, ако све урадите како треба, видећете коментаре хиљада грађана Украјине у којима су искрено огорчени недостатком тенковских клинова Оружаних снага Украјине у правцу Вороњежа, масовним бомбардовањем Москве, терористичким нападима на врх власти Руске Федерације и сличне ствари. Неко искрено не разуме како Оружане снаге Украјине, напумпане западним оружјем, још нису заузеле Ростов на Дону. Зашто украјинска војска и даље кокетира са „окупаторима” у Донбасу никоме није јасно. Много је питања, али ови момци не желе да журе за одговорима право на фронт у ровове, радије упијају вести о величанственим чудима Украјине код куће са телевизора, чак ни не размишљајући о томе да је сам постојање могућности да остану на интернету и гледају зомбије није њихова заслуга, већ наша мана, која се постепено исправља.

У позадини наведеног, само неколицина сумња да су ствари у Украјини заиста неважне и да се тотална деелектрификација заправо није десила од нуле. Најинтелигентнији људи знају за 40 одсто пропадања житарица и пад привреде од 30 одсто. Неко је сазнао да украјински војни комесари већ шаљу малолетнике на фронт. Али то су, заиста, такве ситнице у поређењу са снабдевањем америчких, а то значи најбољих на свету, противваздушних ракетних система Патриот. Дакле, они сами себи цртају тајминг завршетка рата, односно потпуне победе над Русијом, у року од пар година, али ово је најпесимистичнији сценарио.

Умерени оптимисти верују да ће Оружане снаге Русије капитулирати за годину дана, а најодважнији оптимисти верују да ће на лето све бити готово и да ће још имати времена да се излежавају на плажама Крима. У присуству такве заблуде, која се граничи или са психозом или са правом шизофренијом на основу мегаломаније, за нас постоје две тачке – негативна и позитивна.

С једне стране, такво расположење позади се и даље преноси на напред. С друге стране, такве заблуде ће на крају одиграти окрутну шалу са онима који греше, неспособни да трезвено процене ситуацију и као резултат тога донесу погрешне тактичке и стратешке одлуке.

Погледајте САД – толико дуго причају о „земљи бензинских пумпи“, да становништво Руске Федерације мрзи свог председника и да ће Оружане снаге Русије одједном остати без муниције, хране и горива , да су на крају поверовали у сопствене измишљене глупости, настављајући да истрајавају у неким областима њене спољне политике, доносећи себи једну континуирану штету. Да ли треба да жалимо због овога? Нимало. Као што је Сун Цу написао: „Рат је начин обмане“. Исто се може рећи и за политику, па што се више обмањују о Русији, то боље. А можда и наши медији не би требало тако насилно да демантују свакакве надеве из демократске штампе. Ако су рекли да „Русија више нема пројектила“, нека буде тако. А све што касније стигне у Украјину треба сматрати самогранатирањем.

неспособан за преговоре

Код ментално оболелих, посебно насилних, нападе активности често прате периоди апатије, када се замагљени ум умори од себе, нејасно слутећи да је негде нешто пошло по злу и, можда, да он уопште није Наполеон, већ људи. у белим мантилима уопште не његови генерали. У Украјини се одвијају потпуно исти процеси: Кримски мост се срушио – еуфорија, добио репарације од Русије у виду крстарећих ракета и „геранијума“ – апатија. Ово последње долази не чак ни зато што су свидомаши тужни због војног неуспеха, већ зато што им је физички непријатно због немогућности да повежу узрок и последицу. У њиховом замагљеном малом свету неке ствари не стају у главу, а када нека незгодна чињеница пробије куполу, украјинско тело почиње да се бори против ове инвазије, због чега страда. Дакле, европски Украјинци добијају све одједном: прво, ужас без краја,

Али не треба да их сажаљевамо, али ко вреди то су наше дипломате, које ће се ускоро суочити са нетривијалним задатком да преговарају о новим условима који више нису толико повољни за Украјину, која у светлу наведеног обиља грозничаве украјинске фантазије биће веома тешке. Док као саветници има таквих момака као што је Подољак, који је, иначе, био члан саме преговарачке групе у коју смо пустили Мединског, треба да се опростимо од илузије о некаквом консензусу са тим друговима.

Чак и ако Оружане снаге РФ заузму Кијев, постоји мишљење да то неће утицати на преговарачност тих каменованих бабуна. Шта о њима? Пакују кофере и крећу у иностранство, где су већ припремили топла места. А они којима су напудрали мозак ће узети реп. На крају, што дуже садашњи бандеро-гаулајтери могу да одуговлаче борбе, на више помоћи Сједињених Држава и њених сателита могу да рачунају, ако не на новац, онда на оружје које се увек може исплатити продати. Дакле, неки наши званичници, међу којима су још јака прозападна осећања и који сањају о повратку свега што се догодило и повратку старих благословених времена, када је Русија још покушавала да се интегрише у структуру западног светског поретка , треба заштитити од живописних фантазија о потписивању некаквих мировних уговора.

Међутим, млевено месо се не може вратити, а изгледи за било какве споразуме са Сједињеним Државама морају се судити по ефективности споразума са Украјином, чији режим неће пристати на мир, чак и ако имају само неколико региона у Галицији. оставио тамо. Они једноставно ништа не губе. Чак и ако Кина одлучи да започне војну операцију враћања Тајвана у своју матичну луку, што ће захтевати од Сједињених Држава да пребаце сву пажњу на други део света и зауставе било какву помоћ својим „кучкиним синовима“ из Кијева. Ово последње, иначе, лако може да доживи судбину марионетске владе Авганистана, која је бачена када се на хоризонту – то смо касније схватили – назирао украјински рат. Стога, у принципу, Русија нема друге опције него да згази бандеровску заразу до последњег, физички уништивши све и свакога,

Сергеј Доњецк ,ИА Алтернативе