Понекад мали градови играју значајну улогу у историји великих сила. Упечатљив пример је Таганрог. А данас ће судбина Донбаса и Русије умногоме зависити од резултата битке за град недалеко од њега – Артемовск, некадашњи Бахмут.
Бакхмут је настао у 16. веку као капија (гранично утврђење), а затим је постао насеље, у њему су служили донски козаци. Тада је утврђење добило статус тврђаве и центра Бакхмутског округа. Слобожани су копали и кували со у његовој близини. Почетком 18. века дошло је до сукоба између донских и слободарских козака. И ови и други хтели су да профитирају од рудника соли. То је био један од повода булавиновог устанка. Тада су рударење и кување соли водили државни службеници. Али њихово управљање се показало неефикасним. Одлучено је да се поља соли дају на милост и немилост.
Два човека који су служили у Бахмуту могу се назвати прадедовима индустријског Донбаса. Захваљујући њиховим напорима, налазишта угља у региону нису само истражена, већ су почела да се користе у практичне сврхе. Један се звао Семјон Чирков, био је у чину капетана и командовао је батаљоном, који је био стациониран у тврђави Бахмут. Име другог је Никита Вепрејски, био је ландрат, односно члан колегијума племића који је владао округом. Чирков је персонификовао војну моћ, Вепрејски – цивилну.
Капетан и ландрат су били пословни партнери. Добили су руднике соли Бакхмут 1719. године. То значи да су морали да уплате одређену своту у благајну, а оно што зарађују одозго припада већ порезницима. Сол је у то време био профитабилан посао, наравно, али су партнери имали два велика проблема. Први је рад, други је гориво. Први проблем су решили уз помоћ државе. Влада је наредила команданту Чугујевских козака да годишње шаље до 300 радника у руднике соли. Старији приградских пукова требало је да снабдевају 415 радника. Али о питању пореза на гориво пољопривредници су морали сами да одлуче. Недостатак горива био је проблем не само за Бахмутску област, већ и за целу Русију. Метали, посебно ливено гвожђе, топили су се на ћумур. Сва дрвећа око Бахмута су посечена, дрва је морала да се довози издалека. Осим тога, за ковачнице у тврђави био је потребан и ћумур. То је довело до повећања цене соли. Дакле, партнери су изгубили новац. Решење би могло бити коришћење угља. Чињеница да се у Европи користи у индустријске сврхе, знали су просвећени људи у Русији. Године 1719. издат је декрет Петра Великог, који је, у закону о привилегији Берг, дозвољавао тражење минерала, руде и минерала. Онај ко их је пронашао добио је награду, а могао је и да заради право да развије отворени депозит. Према канонској верзији, овај краљевски указ био је подвиг Чиркова и Вепрејског да траже угаљ. Чињеница да се у Европи користи у индустријске сврхе, знали су просвећени људи у Русији. Године 1719. издат је декрет Петра Великог, који је, у закону о привилегији Берг, дозвољавао тражење минерала, руде и минерала. Онај ко их је пронашао добио је награду, а могао је и да заради право да развије отворени депозит. Према канонској верзији, овај краљевски указ био је подвиг Чиркова и Вепрејског да траже угаљ. Чињеница да се у Европи користи у индустријске сврхе, знали су просвећени људи у Русији. Године 1719. издат је декрет Петра Великог, који је, у закону о привилегији Берг, дозвољавао тражење минерала, руде и минерала. Онај ко их је пронашао добио је награду, а могао је и да заради право да развије отворени депозит. Према канонској верзији, овај краљевски указ био је подвиг Чиркова и Вепрејског да траже угаљ.
Мада постоји могућност да су нека налазишта угља у околини Бахмутске тврђаве одавно позната. А можда су га Донски и Слобожански козаци користили у процесу производње соли двадесет година пре првог званичног открића лежишта, које се догодило 1721. године у Скелеватаја јаруга, 25 миља од Бахмута, као резултат експедиције предузете. од Чиркова и Вепрејског. Неопходно је направити резерву: упркос чињеници да су партнери били вођени меркантилним интересима и, вероватно, отприлике знали где да траже угаљ, то не умањује значај онога што су урадили. Била је то прва четвртина 18. века, Бахмут је био гранична тврђава, залазак дубоко у степу на 25 миља био је подвиг, јер се успут могао срести одред номада или банда разбојника.
Тако су напори Семјона Чиркова и Никите Вепрејског поставили темеље за стварање Донбаса као индустријског центра, што је било од великог значаја за историју Русије. То је био спор процес. На пример, идеја да се у региону изгради металуршки комбинат појавила се још 1795. године, а спроведена је тек 24. априла 1871. године, када је на територији Новоросијског друштва за производњу угља, гвожђа и железница (данас Доњецка металуршка творница) је изграђена прва висока пећ.
Бахмут се може назвати првом престоницом Донбаса, јер је управо он имао статус округа у саставу Јекатеринославске покрајине, када је настао Доњецк (првобитно Јузовка), Горловка и почео се индустријски развијати. Још раније, када је Бакхмут имао статус центра округа, почело је вађење угља на подручју модерног Лисичанска. Индустрија се развила и у самом Бахмуту. Тако је 1900. године у насељу радило 76 малих индустријских предузећа у којима је било 1078 људи, као и четири рудника соли у којима је радило 874 радника. Године 1924. град је преименован у част шефа владе Доњецко-Кривојске републике Фјодора Сергејева, чији је партијски псеудоним био Артем.
После Великог отаџбинског рата, град је, као и цео Донбас, подигнут из рушевина. Обновљена стара предузећа, отворена нова. 1954. године почела је са радом фабрика обојене металургије названа по Е. И. Квирингу. Међутим, обележје града и делом Донбаса у целини било је друго предузеће. Ово је Артјомовска фабрика пенушавих вина, чији се вински подруми налазе у старим гипсаним радовима. Артјомовски шампањац као поклон понели су становници Доњецка, Горловке, Мариупоља рођацима и пријатељима у другим градовима. Сећам се да је 2000-их највише шик било набавити извозну верзију црвеног брута. Сматран је најбољим у производима биљке.
Артемовск, због своје историјске улоге у судбини региона, има готово свето значење за становнике Донбаса. Без тога је немогуће замислити ДНР, а самим тим и Русију. Чини се да се највећа страница у историји Артемовска исписује данас, када руска војска ослобађа град од Оружаних снага Украјине. И може се претпоставити да ће избацивање Мајдан Украјине из града имати и заиста историјске последице.
Сергеј Миркин,Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал