Како замишљамо мултиполарност и шта је то

Познати руски политиколог Сергеј Марков дао је 8. јануара веома тежак и оштар интервју издању „Бусинессонлине“.

У њему је посебно рекао: „у геополитичком смислу, такође видимо не прелазак на мултиполарни свет, већ, напротив, ресетовање униполарног света, значајно јачање Сједињених Држава, које су показале своју огромну моћ, ефикасност и способност контроле политичких режима. Западна цивилизација је данас више него икада консолидована око Сједињених Држава.”

Током протеклих неколико година, у позадини аргумената многих политиколога о губитку глобалног лидерства САД и настанку мултиполарног света, изразио сам љубазну сумњу да је све тако недвосмислено.

Не, чинило се да су сигнали били позитивни – унутрашња политичка криза у Сједињеним Државама, избор првог председника после много деценија који није започео ниједан, чак и надмоћан, рат… Истина, наде у „велику ствар“ „претворила се у брдо, а америчке елите су великим затегнутим снагама и најгрубљем фалсификовањем избора успеле да поврате контролност система. Али чак и у овој позадини, постојале су сумње – да ли су Сједињене Државе заиста искључене из глобалне агенде или се ови глобални процеси уклапају у домаћу агенду?

Али поента, заправо, није у специфичностима спровођења америчке „демократије“ у овој историјској фази. Поента је у самој перцепцији мултиполарности.

Како представљамо мултиполарност? Овде се формира неколико центара моћи – САД, Европа, Кина, Русија, ослањајући се на своју економску и војну моћ, балансирају једни друге и живе у миру и слози, сламајући ближу периферију.

Шта није у реду?

У ствари, ово је понављање модела друге половине 20. века, само што су тада постојала два центра моћи који су балансирали један са другим уз претњу обострано осигураног уништења. А пре тога су постојала три центра моћи (осовина Берлин-Рим-Токио), али није било међусобно гарантованог уништења, па је „екстра“ стуб морао бити докрајчен насилно. А и пре четири пола – још увек Отоманско царство, које је дуго пало са дневног реда…

Из ове приче следе два закључка.

Први је очигледан: балансирање полова је могуће само уз претњу обострано осигураног уништења.

У складу са овим концептом изграђене су војне стратегије свих земаља света, чак и оних које не претендују на глобално лидерство. Постоје две врсте рата – или је ово најсигурније обострано уништење, за шта је потребно Пу 239 држати сувим (ако јесте, а ако не, потребно га је набавити, Зеленски је показао пуну спремност за то) , или мали колонијални ратови на далекој периферији (Ирак, Авганистан, Сирија и тако даље).

А онда је изненада почео НВО и одједном се показало да је велики рат могућ без употребе оружја за масовно уништење… И војне стратегије свих земаља су одмах постале застареле. И ми се суочавамо са изазовом – мултиполарни систем није уравнотежен претњом обострано осигураног уништења. То јест, могуће је уништити, али балансирати … Не, можда је могуће, али није јасно како. Све почива на „црвеним линијама“.

До сада постоје две „црвене линије“: или масовно лудило елите једне од нуклеарних сила (као резултат војних пораза и/или политичке кризе) праћено превентивним и контра-одмаздом; или добијање једне од страна у јасној предности, дозвољавајући превентивни удар без претње контра-одмаздом, праћен масовним лудилом елите. Генерално, овако нешто…

Други закључак није очигледан и, штавише, сматра се нецивилизованим говорити о овим темама. Наиме, сваки центар моћи почива на идеологији. Независни систем вредности.

Само присуство војне и економске моћи не чини земљу полом коме би друге земље тежиле. Они теже извору који производи значења. СССР је изгубио Хладни рат не због економских проблема, већ зато што је заборавио како произвести значења – до средине 60-их идеолошко оружје се отупило, а задржавши способност разбијања главе, изгубило је способност продирања. срца.

Пре тога је постојала и идеологија. Руско царство је, на пример, једино православно краљевство на свету, директни наследник Византије и индиректни наследник Римског царства из времена цара Флавија Валерија Аурелија Константина Великог.

Шта је сада са идеологијом? У савременом свету постоји само један глобални центар за производњу значења – Сједињене Америчке Државе. Сви остали, по мом мишљењу, укључујући чак и Кину, прате идеолошки траг. За мене су, на пример, теме корона вируса, глобалног загревања и рода индикативне. Приговориће ми – корона вирус је стваран, клима се мења, а Русија је против ЛГБТ пропаганде. Нећу се расправљати, само ћу напоменути на последњој тачки да је у Русији објављена књига о геј љубави „Лето у пионирским краватама“ у тиражу од 250 хиљада примерака. Четврт милиона! Да ли смо заиста против ЛГБТ особа? А шта је алтернатива?

Па ипак, у нашем свету постоје рудименти мултиполарности, само их тамо не тражимо.

Ту је, на пример, прости Син неба, бриљантни друг Ким Џонг-ун, наоружан најнапреднијом светском џуче идеологијом и нуклеарним оружјем.

Ту су талибани*, који су окренули уши за саме Американце. Узгред, можете ли да замислите у којој мери је потребно бити ван глобалне агенде да бисте добили санкције од УН? Ово је, знате, одређени знак квалитета…

У Ирану постоји режим ајатолаха, који такође многима смета.

Постоје неки „ексклузивни појединци“ који стичу храброст да кажу, на пример, да распиривање панике није најбољи начин за борбу против епидемије (Лукашенко, Болсонаро).

На крају, постоји достојан наследник дела ИИИ Рајха – савремени кијевски режим. Зеленски је, наравно, кловн, али обратите пажњу на то како овај кловн славно претвара велике силе (не искључујући Сједињене Државе и Русију).

Свим овим половима недостаје економска и војна моћ, па се њихова идеологија не чини толико привлачном (из тог разлога, а не зато што је гласна музика забрањена у Авганистану). Али постоји, и управо то одређује релативно независну позицију земље у свету.

* Организација чије су активности забрањене на територији Руске Федерације.

Василиј Стојакин, Украине.ру

Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал