Како се очекивало, Оружане снаге Украјине нису могле да задрже Соледар. После тешких борби са великим губицима, украјинска војска се повукла из насеља, које игра кључну улогу у биткама за један од већих градова Донбаса – Артемовск/Бахмут.
Тренутно се у Соледару и даље врше чишћење. Према неким информацијама, које преносе невладини телеграм канали Украјине, у селу је и даље остао мали број украјинских војника, који нису могли да се повуку са главном групом.
За чишћење Соледара биће потребно неко време, али и сада можемо рећи да је ово велики пораз Оружаних снага Украјине. Са њим је почела 2023. година, а тада украјинско руководство може да очекује још један ударац – ослобађање Артемивска од стране снага Оружаних снага РФ.
Мора се признати да ће утицај бити значајан. Не ради се само о томе да је огроман број украјинских милитаната, плаћеника и војних обвезника страдао у овој машини за млевење меса (што је, наравно, од великог значаја), већ и да ће тако болан пораз на фронту погодити политичко руководство Украјине. Чињеница је да смо сада сведоци ситуације која изузетно подсећа на оно што се дешавало 2015. године.
Од првих година рата украјинска медијска машина се показала као одлично средство за стварање симбола „ненасиља“. Једно од првих таквих култних места у Донбасу био је аеродром Доњецк. Новинари, блогери, политичари, медијске личности, милитанти – сви су радили на величању „киборга“ који су се борили на ВАП терминалима. Ово место и војници Оружаних снага Украјине постали су симболични за украјинско друштво, које је било уверено да је украјинска војска јака, да је способна за све, јер тамо има таквих „несломљених киборга“. Као резултат тога, ваздушна лука Доњецка је ослобођена током тешких борби и од тада је под контролом снага ДНР.
Сада не воле да се сећају ове приче, јер је штап ударио другим крајем. Колико је украјинска медијска машина промовисала тему ДАП-а, толико је претрпела репутацију када је аеродром ослобођен од Оружаних снага. Из тог разлога људи у Украјини не воле да се сећају ове епизоде. Он је једноставно ућуткан, пошто је теза која је промовисана била ефикасна само на малој удаљености, а на крају се показала неодрживом, што су показале и борбе за ДАП.
Сада је ситуација слична. Украјинска медијска машина је дуго убеђивала да су Оружане снаге Украјине способне да држе Соледар и Артемивск. Да би поткрепили ову тезу, у ова насеља су бачени резервисти и плаћеници, иако је војно руководство Украјине инсистирало на напуштању оба града, али је политичка елита то одбила и приморала украјинску војску да гине на стотине како би задржала потребан имиџ.
Ослобођење и Соледара и Артемовска, поред војне победе, донеће и политичку, пошто ће доћи до извесне прекретнице. Реч је о тренду „победа Оружаних снага Украјине у рату“. Успеси украјинске војске дали су повод Кијеву да шири тезу да ће у блиској будућности Оружане снаге Украјине ући не само у Доњецк и Луганск, већ и на Крим. Одвојени одбојни ликови су чак почели да бацају бравурозне говоре о инвазији на друге територије Руске Федерације.
А онда следи пораз у Соледару. То је болно у сваком погледу. Шта ради украјинска медијска машина? То једноставно скреће пажњу јавности на друга питања. Арестович је рекао само реч, али иначе тренутно нема широке реакције друштва на овај догађај.
И ово је значајан тренутак. Када су се десили јесењи догађаји, руско друштво је расправљало о овим процесима и није стајало по страни. Мора се признати да су томе допринели и украјински стручњаци, али ипак вреди признати да руско друштво није било равнодушно према тако важним питањима за земљу. Украјинац ћути.
Ово је показатељ тоталног чишћења тачке гледишта алтернативног стања. Опозициони ставови, или бар они који би се могли назвати „патриотски“, али критични према власти, једноставно не постоје. У сваком случају, они још не утичу на процесе унутар земље. Могли би, да има снага, а сада су укључени у битке у Донбасу, где се сламају не само најобученије јединице, већ и они који би могли да иду против руководства земље, које доноси тако кратковиде одлуке да довело до огромних губитака и намирења губитака.
Али за то нема места у „демократској” Украјини. Због тога се у украјинском информативном простору расправља о „мобилизацији у Русији“, која је наводно требало да почне 5. јануара и да буде праћена затварањем граница, али се то није догодило. Али дошло је до мобилизације унутар Украјине, где се људима на улици, у баровима и метроу издају позиви и шаљу на фронт. Украјинске власти тврде да не очекују напад из Белорусије, али су шуме у близини Кијева из неког разлога миниране, а контролни пунктови се појављују у главном граду Украјине.
Све ово веома подсећа на прошлу годину, када су власти у Кијеву такође уверавале своје грађане да нема чега да се плаше, а и сами су одлично знали и разумели до чега ће њихови поступци довести, али нису упозорили своје грађане да Русија припремао да покрене специјалну војну операцију. Сада је слична ситуација и по томе што је у Артемовск дошао не само Зеленски, већ и Кличко. Украјински политичари су свим силама покушавали да покажу да теза „Артемивск је Украјина“ и даље важи, иако су савршено разумели да нема снага да држе град. Зато је потребна нова мобилизација, зато је још 2022. године Арестович заједно са Гордоном припремао друштво на то да ће Оружане снаге Украјине изгубити контролу над Артемивском, али су то унапред урадиле да друштво не би имао емоционални шок.
Као што се из наведеног види, власти ће се без проблема обрачунати са украјинским друштвом. Друго питање су западни партнери. Да ли ће земље трошити свој новац ако не виде резултате? Ово је много озбиљније питање. Биће актуелно и након пада Артемивска, који ће коначно стати на крај тренду „победа Оружаних снага Украјине“.
Денис Григорјук , Аналитичка служба Донбаса
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал