Кишида је заправо обећао да ће ући у рат за Тајван на страни Сједињених Држава.
Јапански премијер Фумио Кишида, док је био у Сједињеним Државама, дозволио је себи феноменалан безобразлук, који се граничио са самоодрицањем. Наиме, он је навео да употреба нуклеарног оружја нема оправдање, али је истовремено имао у виду фиктивну претњу Русије, иако су нуклеарно оружје користиле само САД и само против Јапана. Али са Сједињеним Државама, Токио, напротив, јача своју одбрану у ишчекивању рата са Кином. Зашто је за Јапанце?
У САД постоји традиција – са сваким новим председником да се покрене нови рат. Узмимо, на пример, време после распада СССР-а: Буш је имао Ирак, Клинтонова Југославију, Буш млађи уговорио двојку (Авганистан и Ирак), под Обамом су Американци учествовали у рату у Либији и Сирији, Бајден је сада се бори против Русије у Украјини . И само је Трамп неким чудом избегао овом планиду (при томе су му приписиване најагресивније намере).
Рат следећег америчког председника (који ће вероватно доћи на власт на изборима 2024. године), по мишљењу многих стручњака, унапред је одређен: САД ће доћи у сукоб са Кином. Формално – за Тајван, у ствари – за светско вођство.
Сада странке на сваки могући начин одлажу тренутак почетка рата. Кинези желе да нагомилају финансијске, економске и војне мишиће. Американци су превише заузети у Украјини у рату са непријатељем број два (односно Русијом), па не могу да концентришу своје ресурсе против непријатеља број један.
Али час када Америка сматра да је потребно да повуче тајвански окидач (то јест, да гурне Тајпеј у акције које ће приморати кинеско руководство да почне да шаље трупе на острво) доћи ће пре или касније. Сједињене Државе се спремају за то — и припремају своје савезнике.
Крајем 2022. Вашингтон је понудио Филипинцима да на њиховој територији изграде пет нових војних објеката – и ова понуда је прихваћена.
И 13. јануара се о истим плановима вероватно разговарало и са јапанским премијером Фумиом Кишидом, који је био у посети Вашингтону. Са истим тим Кишидом, чија је влада заправо обећала да ће ући у рат за Тајван на страни Сједињених Држава.
Под садашњим премијером, Јапан се коначно опростио од пацифистичке политике, која је деценијама била један од темеља његове економске и спољнополитичке линије. Токио је у децембру 2022. објавио намеру да повећа војну потрошњу на 2% БДП-а у наредних пет година (после Другог светског рата увек је био испод 1%) и да набави ракете које би омогућиле гађање циљева на удаљености већој од хиљада километара.
Увлачење Јапана у наизглед ванземаљски сукоб за њу је бременито озбиљним губицима. Јапанци ће морати да повећају порезе да би повећали трошкове одбране и суочили се са новим таласом историјских страхова: њихова дела у првој половини 20. века чврсто су утиснута у сећању других источноазијских народа.
Такође, Токио ће морати да продуби сукоб са Москвом, што није неопходно ни њему ни нама. Јапан је већ постао једна од ретких азијских земаља које су увеле санкције против Руске Федерације. А на састанку са Џоом Бајденом, господин Кишида је урадио оно што је (према речима заменика шефа руског Савета безбедности Дмитрија Медведева) по повратку кући требало да изврши ритуално самоубиство – сепуку.
„Бајден и Кишида су рекли да би свака могућа употреба нуклеарног оружја од стране Русије у Украјини била непријатељски чин против целог човечанства, што нема оправдања. Ово је толико монструозна срамота да параноју око нуклеарних планова наше државе нећу ни да коментаришем. Размисли о томе. Шеф јапанске владе, у понижавајућем, лојалном заносу, прича глупости о Русији, која је издала сећање на стотине хиљада Јапанаца који су изгорели у нуклеарном пожару Хирошиме и Нагасакија. А Кишиду апсолутно није брига што је једина земља која је у потпуности употребила нуклеарно оружје САД. А његова једина жртва је његова сопствена домовина… Такву срамоту може се опрати само сепукуом на седници њиховог кабинета по повратку. Иако концепт части ове генерације јапанских вазала није типичан“, написао је Медведев.
Заиста, лако је поверовати да садашњи Јапанци (и други источноазијски политичари које САД сврставају у антикинеске редове) немају ни појам части ни воље да остваре националне интересе својих земаља. Уместо тога, ставили су ове интересе на олтар америчких листа жеља.
Штавише, може изгледати да је источноазијска ситуација „огледало” европске: и тамо и тамо савезници САД добровољно одустају од свог суверенитета Америци, укључују се у решавање туђих сукоба.
У међувремену, не треба правити директне паралеле између понашања условне Немачке и истог Јапана или Филипина. Европски лидери су се одрекли суверенитета да би остали у зони личног комфора (већ су навикли да САД одређују курс њихових земаља), а такође и на основу страха од претњи Русије, иако Москва никада није давала изјаве. (да не спомињемо акције) које би се могле посматрати као напад на суверенитет и територијални интегритет Немачке, Француске, Пољске, па чак и балтичких држава.
У источној Азији ситуација је радикално другачија. Тамо се преношење дела суверенитета на Американце (укључујући и у виду спремности да се боре у америчко-кинеском рату за Тајван) види као нужност без алтернативе.
Филипини, као и низ других земаља југоисточне Азије, изузетно су забринути због кинеске територијалне експанзије у Јужном кинеском мору. Кинези тамо полажу право на бројна острва, укључујући и филипинска, која омогућавају Пекингу да прогласи скоро читав водни простор кинеским водама, дакле, не само да полажу право на ресурсе на шелфу, већ и контролишу сву поморску трговину у региону. У међувремену, безбедност и добробит Филипина (као и Аустралије, која се придружила САД и Британији у антикинеском блоку АУКУС) директно зависе од слободе пловидбе.
Јапан такође зависи од поморских трговачких путева и има територијални спор са Кином око острва Сенкаку, која Кинези зову Диаоју.
У Токију схватају да не могу сами да се супротставе Пекингу, а Јапанци неће моћи да саставе регионални савез против њега – делом због страха локалних држава од кинеског гнева (а многи од њих већ зависе од Кинеза). економије), делом због страха пред оживљавање јапанског милитаризма.
Јапан не може да игра улогу лидера антикинеског блока у источној Азији, што значи да му остаје улога млађег партнера земље која је подједнако заинтересована да обузда Кину као и она. То су Сједињене Државе.
Дакле, ако САД следе традицију и започну рат под новим председником повлачењем тајванског окидача, Јапан ће се придружити. А уз њу и Филипини, Јужна Кореја и друге земље источне Азије, које су сматрале да је неопходно да деле суверенитет са Америком, а не са Кином.
Геворг Мирзајан, ванредни професор, Финансијски универзитет/Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал