Новим повлачењима признања, а после претходно потврђених 18 држава, Србија је остварила и комотну већину у Генералној скупштини УН чиме је приступање „Косова” ОУН додатно отежано чак и у форми посматрача (модел Палестине) у ситуацији када је приступ чланству преко СБ УН практично немогућ (Кина и Русија).
Koначно откривање имена земаља које су промениле став о косовској независности што је учинио председник републике Вучић у новогодишњем јавном обраћању, изазвало је посебну пажњу. А тек додатна информација да то није крај и да су могуће допуне списка у наредном периоду, појачану нервозу у политичким структурама у Приштини и Вашингтону. Оштре реакције опозиционих политичких структура и личности владајућем Самоoпредељењу, као и изјава саветника у америчком МСП господина Шолеа Гласу Америке пред посету региону да САД „кампању повлачења признавања независности Косова виде као одвраћање пажње, што није у духу проналажења пута напред” и да тако нешто није у складу са предлогом ЕУ о дијалогу који воде две стране, јер „то нас не приближава остварењу евроатлантских аспирација обе земље, што њихови лидери кажу да желе да учине. Желимо да се усредсредимо на то, а не на оваква одвраћања пажње”.
Наиме, са новим повлачењима признања, а после претходно потврђених 18 држава, Србија је остварила и комотну већину у Генералној скупштини УН чиме је приступање „Косова” ОУН додатно отежано чак и у форми посматрача (модел Палестине) у ситуацији када је приступ чланству преко СБ УН практично немогућ (Кина и Русија). Значајније од тога је чињеница да већина земаља на глобалној сцени оваквим ставом према питању КиМ и аргументима Србије у одбрани свог суверенитета и територијалног интегритета потврђује своју приврженост међународном праву и текућем важећем међународноправном поретку заснованом на Повељи и систему УН. Ово показује да се свет мења, да мултиполарност добија на тежини и да је Србија принципијелним ставом и одлучним ангажовањем на линији међународног права и принципа добила пуну афирмацију своје политичко-дипломатске стратегије у одбрани државног и националног интереса.
У овом контексту није случајно што из америчке администрације у последње време када говоре о подршци „Косову” истичу у први план „косовске регионалне, европске и евроатлантске интеграције” у смислу стратешког циља и интереса администрације. У ситуацији када потврда косовске државности не даје резултат на глобалном плану и када је одлучност Србије да брани национални интерес постојана, ово може бити сигнал и нове стратегије Вашингтона и запада за потврду интереса и циљева са „Косовом” и регионом уз додатно појачано ангажовање на посредничком плану („европски модел/план”, специјални изасланици, итд).
На овако нешто упућује нов приступ и опредељење да се државност „Косова” оснажи преко међународних организација (МО) у простору где трансатлантска алијанса има пуну контролу дакле у Европи без Русије и кроз НАТО. Отуда су и апликације „Косова” за Савет Европе (СЕ), ЕУ и најава потом за Партнерство за мир. У СЕ западне чланице које су признале „Косово” имају потребну већину у одсуству Русије и изричитог државноправног критеријума за пуноправно чланство. Тако је и улазак „Косова” у Савет Европе најизвеснији пробој ка некој потврди државности макар и у међународне организације где она већински није ни сада спорна. Међутим могуће је померање у оквиру трансатлантске алијансе где пет чланица ЕУ (Кипар, Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка) и четири НАТО-а (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка) не признају „Косово” са стратешком опцијом да оне промене став, што би отворило простор „Косову” према чланству у ЕУ и НАТО. Због оцене правог значаја ове операције треба имати у виду да је СЕ искључиво европска МО, без глобалног домета и ефекта и са знатно смањеним политичким значајем после проширења ЕУ и НАТО на исток Европе. До тог проширења је СЕ вршио важну функцију „чистилишта” за пун приступ евроатлантским интеграцијама, што му је и данас улога за преостале кандидате. Међутим, улазак „Косова” у СЕ не би ништа променио у статусном смислу и распореду снага на глобалном плану и у правцу пуног међународноправног субјективитета који гарантују само и искључиво УН.
Нови приступ западне алијансе диктира и нова констелација њених глобалних интереса поводом упада Русије у Украјину и рата који има глобалну димензију у чему НАТО контекст и обухват и нашег региона имају посебан геостратешки значај. Зато и напред цитирани господин Шоле посебно наглашава „евроатлантске аспирације” у чему није једини. Уосталом убрзавање решавања косовског питања од стране западне алијансе са новом фреквенцијом специјалних изасланика у регион, а које амерички амбасадор господин Хил квалификује као искоришћавање „замаха” после превазилажења тензија крајем прошле године, илустрација је новог приступа и у конкретном оперативном смислу.
Др. Зоран Миливојевић/Политика
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал