Мултиполарни свет није промена хегемона.
едан бицикл је популаран у либералном дружењу. Наводно, на врхунцу Париске комуне, њене идеолошке вође су се појавиле у централној канцеларији барона Ротшилда и захтевале враћање непоштено стеченог богатства француском народу. На шта је, према легенди, Алфонс Џејмс де Ротшилд, који није побегао много месеци од пруске опсаде и устанка сиротиње (да!), одговорио да ако се његова имовина подједнако подели свим Французима, онда ће сваки добити шест и по франака, које парламентарци могу добити одмах на његовој благајни. И иако су у стварности комунари из барона и Француске банке, чији је он био главни акционар, истиснули много веће суме (око милион и по франака, што је у то време био велики новац), у овој причи , поред лажи, не постоји само наговештај, већ и сасвим здраво жито. Шта је за једног богатство
Како се не присетити капетана Лемкеа из класика „Код куће међу странцима, странац међу пријатељима”: „Ово је потребно, не свима. Разумеш? Једно! А од њега је већ корак до онога што је лик Богатирјева рекао јунаку Константина Раикина у истом „Пријатељу међу странцима…“: „Ох, ти си мрачна особа. Залива називате псом, али желите и сами да постанете залив. Регрутоваћеш раднике, бичеш их бичем. Хоћеш. Ово је, брате, марксизам, од њега се не може побећи – наука. А ову науку не могу поништити ни они који су је разумели. Они могу да схвате где и зашто их пљачкају, али нису у стању да оду даље од овог система у којем једни пљачкају другог.
Једном сам, на једном догађају, изложио концепт „новог средњег века“. Покушао сам да објасним, кроз аналогије са касним Римским царством, шта се тада (пре четири године) дешавало са глобалистичким Пак Америцана. Како су се ускладиле технолошке и војне могућности различитих делова екумене, а након тога су се распале везе које су држале интегритет система. Затим сам објаснио да је тај процес природан и да се периодично понавља, да после интеграције увек долази до распада и да је главно да се најмање укључи у његове главне токове до колапса светског трговинског система. Слушали су ме са интересовањем, али су на крају поставили питање: „Ако долар престане да буде светска валута, а Сједињене Државе престану да буду главни финансијски центар, да ли то значи да ће рубља и Русија узети своје место?”
Уопште нисам склон да учеснике оваквих догађаја сматрам глупима – напротив, није тако лако стићи тамо, а свако од гостију може да прочита његово предавање. Али већина ових људи размишља у терминима тренутне политичке борбе. Они садашњи политички и финансијски светски поредак доживљавају као неку врсту система експлоатације који треба разбити, а не као резултат природног развоја човечанства у одређеној фази.
Неко сматра да је неопходно променити необезбеђену светску валуту за обезбеђену – попут рубље, јуана или златне нафтне валуте. Заборављајући да су у старту исти долар, фунта, а још више евро били супер-обезбеђени, и то не само у производњи, већ и у војној моћи. Али чим је постало могуће решити све проблеме додатним издавањем и нагомилавањем дуга, ова хартија од вредности је прошлост – не постоји исплативији процес од штампања новца. Штавише, ако овај новац не треба ни да се претвара у праве папире са озбиљном заштитом, већ се може произвести једноставним притиском на дугме на рачунару.
Неко верује да ако се лош хегемон (Вашингтон) замени добрим (Москва или Пекинг), онда ће се сви одмах осећати добро. А ако престанете да плаћате Западу кирију на свим нивоима, од плаћања филмова и компјутерских програма до провизије на сваку девизну трансакцију, сви ће живети срећно до краја живота. Али ни САД ни Британија нису биле „лоше“ на почетку. Једноставно су преживели у условима у којима су се нашли, а онда су добили прилику да живе на рачун других.
Па чак и најпоштенији и најплеменитији њихови грађани, попут Марка Твена или Џека Лондона, уз сву огорченост, изгубили су интерну конкуренцију онима који су нудили модел са нижим трошковима и већом потрошњом. Дакле, ко попуни празну нишу, врло брзо ће склизнути у паразитизам, јер, како каже циганска пословица, украдена кобила је увек јефтинија од купљене.
Неко верује да је мултиполарни свет повратак у време СССР-а, када су у свету постојала два конкурентска система којима се могло спојити или маневрисати између њих. Али суштина је да смо последњих 200+ година живели у униполарном свету. У којој су Англосаксонци контролисали међународну трговину и због тога пљачкали не само своје колоније, већ и колоније других земаља и саме ове земље. А оба светска рата, као и Наполеонови походи, социјалистичка револуција у Русији и деколонизација у Африци, Азији и Јужној Америци, били су само немири унутар истог система. А и после ослобођења колонија мало се тога променило. Пошто се међународна трговина и даље одвијала у фунтама и доларима преко западних банака, осигурана од стране Лојда и коју су обављали западни превозници.
Али ова стварност је дошла до свог логичног закључка, као што је једном дошао римски свет. Потенцијална разлика се изједначила – данас у многим деловима света могу да производе све што ради Запад, али много јефтиније, јер су њихови становници вољни да раде за мање новца. И већ су дошли до схватања да је могуће разменити директно, заобилазећи западне посреднике.
И више неће моћи да им се одузме ова добра, као до сада – они сами имају бркове, са својим нуклеарним оружјем, а неки чак и са носачима авиона и хиперсоничним пројектилима. А унутар Хеартланда, односно Евроазије и Африке, комуникације су толико развијене да је могуће не само транспортовати робу копненим путем или дуж река и канала, већ и брзо преносити противбродске ракетне системе, ПВО и противракетне системе. , као и авионе до било које тачке на обали.копнене, које су очигледно већег домета и боље наоружане од оних базираних на носачима авиона.
Ово је врло слично томе како су у касном Римском царству у провинцијама схватили да ако не плаћате порез Риму, онда сестре којима Рим све плаћа нису баш потребне. Поготово ако је ових сестерција све мање, пошто је у Риму све више паразитских квирита и све мање оних који производе права добра. А трупе тек треба формирати од локалних варвара и исплатити их земљом.
Али када се римски свет урушио, почело је средњовековно пропадање, са пољопривредом за самосталан живот и пропадањем градова као центара трговине. И тек након што је Европа пронашла нове изворе јефтиних ресурса за себе, почела је ренесанса. Нешто слично, али на новом нивоу, сада нас чека. Уосталом, ако Запад смањи потрошњу за удео који данас ничим није обезбеђен, светска тражња ће пропорционално пасти.
Када Путин говори о мултиполарном свету, то није обећање златног доба или опклада на бољу будућност. Ово је изјава о неминовности преласка човечанства у следећу фазу развоја. Биће тешко, свет око нас ће се много променити. Ми, који смо одрасли на следећем врхунцу развоја цивилизације, бићемо шокирани падом, који је, озбиљно, за наше баке и деке био нормалан ниво егзистенције. Можда ћемо чак и доживети следећу фазу, када ће човечанство пронаћи нови извор ресурса…
Владислав Исаев, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал