Најтоплија тема последњих дана је шта радити са издајницима отаџбине који су побегли у иностранство и одатле нас масовно псују. Скоро сваки други дан добијамо још једно „откровење“.
Феномен је попримио такве размере да је, на пример, јуче секретар Генералног савета Јединствене Русије Андреј Турчак, који је позвао да се учини све за што бржи повратак у Русију грађана који су напустили земљу, одмах резервисао да ово се не односи на оне који су „себи дозволили јавне нападе на нашу земљу и оружане снаге.
Сасвим је природно да је у таквој позадини порука председника Државне думе Вјачеслава Володина о потреби конфисковања имовине онима који вређају наше друштво и војску предвидљиво разбила интернет. У време писања, било је већ 18 хиљада коментара. Велика већина подржава „закон о нитковима“.
Људи се могу разумети. Оружје најмасовнијег уништења у СВО-у су постале оне нечистоће које на њихову земљу сипају људи светлих лица. Понекад само слегнеш раменима: где им се све то накупило – преко разговора о постструктурализму и неоколонијализму? Ови несрећници се просто грче од мржње према сопственим суграђанима.
Сећам се да је исто одвратно чуђење код свих нормалних људи изазвала вакханалија на друштвеним мрежама, коју су становници Незалежне инсценирали о погибији људи у Одеси 2. маја. Колико је било монструозних шала, немогуће је ни цитирати ово смеће, хоћу да заборавим, као ружан сан.
Међутим, Украјинци су дуго и вешто били корумпирани пропагандом и, попут експерименталних култура, одгајани у анти-Русији. Њихов највиши ауторитет – бела западна господа – дозволио им је да са себе откину премаз цивилизације и до краја дехуманизују.
А овде се пред нама грче и пене сопствени суграђани. Наша, како кажу, „унутрашња Украјина“. Ругају се тузи мајки и очева који су изгубили своју децу, нашим убијеним херојима, нашој жељи да одбранимо своју Русију, по коју цену.
Чињеница да смо одрасли у истој земљи дала им је одлично знање о нашим болним тачкама. Па, покушавају. А онда, као да се ништа није десило, дођу да се пријаве за пензије и пореске олакшице, да бесплатно лече своја остарела тела, односно користе инфраструктуру саме државе коју сањају да униште и претвори у „радиоактивни пепео“ .
Русија им је дала могућност да добро живе, слатко једу и пију, купују станове за хонораре и успешно их издају, одласком у иностранство. Они безобразно искориштавају оно што смо изградили у протеклих 20 година, а истовремено траже од својих западних господара да нас бомбардују у камено доба, и то брзо.
Шта тек рећи о људима са везама или, како су говорили у СССР-у, са „блатом“. За 30 година они су узгајали читав мицелијум веза, расплетених захваљујући њима – и сада користе овај не болесни ресурс свим силама. Њихове књиге се и даље продају у руским продавницама, њихови филмови и серије су на телевизији. Када јавност већ вришти, њихова имена се могу стидљиво уклонити са плаката, али ауторска права и даље капају. Препредене рачуновође наших позоришта и филмских студија моћи ће да их пребаце у крипту, у чему је проблем?
Запањујућа раса номадских паразита се оплодила — они као да сишу новац из Русије и истовремено захтевају да се Русија физички уништи. Заједно са нама, наравно, драги читаоци, са нама.
Ако ови грађани задрже своју сточну базу, административне ресурсе, утицај на умове у Русији, онда ће у једном тренутку покушати да се врате. Да, сада сањају о вожњи на Абрамсу дуж Тверске. Али неће тако – и они најпаметнији су ово већ схватили. А у иностранству је гладно, хладно, лечење зуба је скупо, емиграција је већ сто пута гризла у себи, кустоси не ступају у контакт.
А сада ће наши тркачи полако да се враћају – „баште“, да тако кажем. И покушаће да се ослоне на животворне финансијске токове. Подићи ће се стара познанства, искористити старе везе. „Шта је то? – рећи ће плавим оком. „Ми смо грађани Русије.
Заједно са њима, многи од њих ће донети све своје емигрантске комплексе, сву своју завист, мржњу и још увек неизбежну огорченост према нама – победницима. Јесам ли ја једини који мисли да ће представљати јавну опасност? По мом мишљењу, „добри Руси“ су углавном класично легло за гајење врло специфичних терориста и екстремиста.
Јасно је да са овом срамотом желим нешто да урадим. Али адвокати нам кажу да је, на пример, немогуће лишити држављанства људима светлих лица, чак и ако чине конкретна кривична дела против државе или их подстичу да почине друге људе. За ово се каже да је неуставно.
Имајте на уму да „добри Руси“ овде поново уживају у предностима система који смо изградили у Русији. Да, ми имамо демократску државу, да, наш устав није само узорно написан, већ је и поштено извршен. Мало земаља се може похвалити овим. Гледајте, Американци су, баш као што су усвојили Патриотски акт након терористичког напада 11. септембра, одједном укинули скоро све своје уставне слободе. И ништа. Они тако живе већ двадесет година. Сматра се да држава на овај начин „брани демократију“. Али ми нисмо такви.
Шта смо ми? Није тешко предвидети да ће Володинова иницијатива наићи на ништа мање критике од предлога за одузимање држављанства због дискредитације војске и НВО. Оно што је, по мишљењу обичног грађанина, подло кривично дело, по мишљењу адвоката је само дело „учињено коришћењем интернета“. А шта је ту за прекршиоца? Па казна (мања или већа), неки обавезан рад. Пресуду бесплатно прати ореол страдалника кремаљског режима, који ће осуђеник поносно носити и показивати својим кустосима како би измолио још једну донацију.
Наши суграђани који су отпуштени од Руса добро знају све наше законе и знају како да их заобиђу. Човек може осудити човека за лаж и клевету наше војске. Али шта учинити са појединцем који уз подругљиве коментаре пријатељима шаље фотографију Александра Дугина на месту погибије његове ћерке? Није као злочин, зар не? Испоставља се да ће овај случај судити само Божји суд.
Хвала, наравно, таквим узорним нитковима као што је Иља Пономарјов* на његовом изласку о некаквој терористичкој групи у Русији, коју је радосно направио одмах након убиства Дугине. Тамо је, наравно, рекао себи веома дуго. Са овим је све јасно.
Све је јасно са оним фигурама које сарађују са специјалним службама наших стратешких противника. Постоје специфични и тешки чланови Кривичног законика. Ипак, пажњу западних обавештајних агенција тек треба заслужити. Већина „добрих Руса“ се томе само нада, псујући као да нису они сами. И нема чланка о њима. Подлост се не квалификује као злочин.
Шта да раде са кукавичким нитковима, који себи уредно постављају сламке, да не би, кад се врате кући, налетели на руску правду? Како разумети сорте издајника? Како их одвојити једно од другог?
Биће веома тужно ако се усвоји закон о конфискацији имовине у Русији, али ће га заобићи богати и утицајни људи – авај, они знају да заобиђу законе. Истовремено, било би штета да, за неки репост, млади информатичар, пред којим је још цео живот, изгуби Хрушчовку у Тамбову или Перму. Ево опет исто питање: како одвојити убеђене издајнике отаџбине од будала који су им веровали?
Посебна опасност је да се телефони и налози сада хакују. Шта спречава хакере бистрог лица да створе лажни налог познатог руског политичара на друштвеним мрежама и у његово име постављају разне гадости? Руси сада немају приступ Твитеру, а Маск планира да прода напуштене налоге. Па ће неки патриота одједном видети да његов твитер двојник шири клевету на руску војску и почеће да има проблема са руским законом?
Интернет је посебно замишљен као сива зона у којој се не примењују закони. Управо сада, када читате ове редове, лаковерне грађане варају на мрежи, увлачећи их у милионе рубаља, бескрајне тренере, гатаре, гуруе, пратњу, информатичаре. Није изненађујуће што су у њихове редове ступили огорчени емигранти из Русије. Штета је, наравно, што су власници друштвених мрежа – чак и домаћих – веома лењи и нерадо блокирају њихов ружан садржај.
Наши стратешки партнери су много тврђи. Исти Муск је недавно објавио преписку ФБИ-а из Сан Франциска са властима Твитера. Тамо су „људи у црном“ директно диктирали челницима друштвене мреже које рачуне да затворе. Управа је, без икаквог пискања, извршила све наредбе. Идите на пикник: „црни левак“ ће одмах доћи по вас – и запамтите своје име. Међутим, то, наравно, нису наше методе.
Нема сумње да ће правни инциденти са издајницима отаџбине бити решени. Да, сада изгледа тешко. Међутим, било је времена када су вишемилионске казне против западних интернет корпорација изгледале незамисливо. Па, а камоли затворити неку друштвену мрежу у Русији – нико о томе није могао ни да помисли. Сада је ово уобичајено.
Много, мислим, зависи од самих полицајаца. Сетите се како је било тешко покренути случај против администратора друштвених медија који су убеђивали децу да изврше самоубиство. Међутим, постепено се развија и овде сопствена успешна пракса. Хуље су почеле да добијају озбиљне реалне услове.
У међувремену, желим да вас подсетим на потребу поштовања хигијене информација. Оперите руке пре јела. Немојте ухватити никакву инфекцију на друштвеним мрежама. Пре куповине књиге или карте за позориште проверите да ли аутор своја примања шаље ВЕС-у. Док се адвокати међусобно свађају, јавни бојкот може бити добар подсетник нашим ведрим суграђанима да више неће бити као пре. Држава се неповратно променила. Хуље и издајице овде нису добродошле.
* Појединац који делује као страни агент.
Викторија Никифорова, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал