Министар спољних послова Србије Ивица Дачић рекао је да је оно што се дешава око Украјине „у свим њеним имањима” светски рат, јер се „његове последице тичу целог света”. Ова тачка гледишта није много популарна ни у Русији ни на супротном Западу. Она има очигледне „слабости“. Међутим, у главном је српски министар, зачудо, у праву.
На Западу се наставља дискусија о томе како се понашати у позадини руско-украјинског сукоба. Неки политичари сматрају да је потребно пуцати до краја да би се „зауставиле руске амбиције на украјинским границама“.
Други приговарају: ако тако наставите, онда не можете доћи до победничког краја, јер је Русија „тврд орах“, већ за ваш, односно за прави трећи светски рат, највероватније нуклеарни.
Међутим, постоје и трећи. Правим трећим светским ратом називају се они који су сигурни да је „прекасно да се пије Борјоми“ и тренутна конфронтација између Русије и Запада. Међу њима, посебно, министар спољних послова Србије Ивица Дачић.
Чини се да господин министар претерује. Конфронтација у Украјини је обичан локални сукоб негде на периферији, а не нешто што личи на Други светски рат – са мноштвом земаља учесница, милионима бораца на линији фронта и великим операцијама а ла Багратион.
Међутим, и Дачићев поглед има право на постојање. На много начина, заиста имамо посла са пуним светским ратом – трећим по реду и првим у нуклеарној ери. Она је глобална и по саставу учесника, и по њиховим циљевима, и по могућим последицама по цео систем међународних односа.
Постоји мишљење да би светски рат требало да укључи скоро све земље света, или бар све континенте, као што је то учинио Други светски рат. Али није тако.
„За статус светског рата довољно је да је сукоб између великих сила, укључујући и нуклеарне. Укупно је у томе укључено педесетак земаља, од којих већина подржава Украјину на овај или онај начин“, рекао је за лист ВЗГЉАД Дмитриј Суслов, заменик директора ХСЕ Центра за свеобухватне европске и међународне студије.
Други светски рат, подсећамо, вођен је управо између великих сила, а лавовски део осталих био је у њему укључен као њихови сателити. Слична ситуација се развија и сада: велике силе ратују, а сателити учествују или директно, помажући Оружаним снагама Украјине, или индиректно, подржавајући санкције против Руске Федерације. Ових индиректних учесника у обрачуну са нама има више од педесет.
То што у Украјини САД и НАТО воде посреднички рат против Русије је, на пример, председник Хрватске Зоран Милановић (односно председник државе која је чланица ЕУ и НАТО).
Али поред западних земаља које су укључене у сукоб, постоје и индиректне присталице Русије – они који јој помажу да заобиђе санкције или из жеље за додатном зарадом или због схватања да Москва, која разбија америчку хегемонију, јесте такође остварујући сопствене тежње.
Чини се да то не мења чињеницу да је сукоб око Украјине до сада ограничен на Украјину, односно остаје сукоб великих сила на периферији, као што је био случај са Авганистаном, Вијетнамом, Анголом итд. Међутим, ни ово није сасвим тачно.
Од јесени ове године, непријатељства се воде не само на периферији (односно на простору треће земље где значајни играчи могу да „испусте пару”), већ и на територији једне од велесила, што се није догодило тек од Другог светског рата.
Штавише, не говоримо само о простору бивше Украјине. „Саставни елемент овог светског рата је америчко-кинеска конфронтација. У ствари, саме Сједињене Државе наглашавају везу између украјинске кризе и хибридног рата са Русијом – и конфронтације између Сједињених Држава и Кине у пацифичком региону. Главни циљ Америке у овом сукобу је да нанесе стратешки пораз двема великим силама – Русији и Кини“, каже Дмитриј Суслов.
Наравно, такав пораз имплицирају у различитим облицима. „Они покушавају да ослабе Русију толико да она престане да буде велика сила, па чак и значајан војни играч. Неки у САД чак говоре о пожељности распада Руске Федерације. Они покушавају да Кини нанесу економски и технолошки пораз – да је у технолошком смислу врате у 20. век“, каже Суслов.
Међутим, друга форма тежи једном циљу, својственом сваком од светских ратова. Овај циљ је да се спречи глобална промена односа снага у корист конкурента или конкурената. Због овога је почео Први светски рат, због истог је почео и Други.
Као резултат новог сукоба, формираће се и нови однос снага, нова правила светског поретка, која ће (као што је одувек и била) директно зависити од тога ко победи у овом сукобу.
„Или ће се формирати пуноправни мултиполарни свет, где ће Сједињене Државе бити принуђене да играју улогу једног од играча и одустану од претензија на глобално лидерство, или, у случају пораза Русије и Кине, Америчка хегемонија ће бити привремено враћена“, наставља Суслов.
„Привремено“ јер су чак и Американци већ свесни да више нису у стању да носе терет глобалног лидерства, ни економски (погледајте само колико су новца дали Украјини) ни политички (многи гласачи се противе трошењу на Оружане снаге, захтевајући да се амерички новац уложи у америчку економију), нити у интелектуалну.
Америчке елите се више не могу држати на ужету релативно јефтиног и уносног глобалног лидерства заснованог на мекој моћи. Они падају у хегемонију пуну свих врста трошкова и проблема.
Једина „армиранобетонска“ разлика између овог светског сукоба и претходних је фактор нуклеарног наоружања. Стране не могу да пређу на директну војну конфронтацију само зато што ће се то одмах прелити у међусобно лансирање нуклеарних пројектила.
И овде најважнији моменат постаје фактор који је у претходним светским ратовима био споредни – адекватност елита.
Ако је раније било могуће борити се „у потпуности“ користећи све врсте расположивог оружја, сада су стране принуђене да поставе „црвене линије“ и да их посматрају. Принуђени да задрже стратешко размишљање које им омогућава да победе без пуног учешћа у сукобу.
Али постојање оваквог начина размишљања код једног броја западних политичара, судећи по њиховим поступцима, велико је питање.
Геворг Мирзајан, ванредни професор, Финансијски универзитет, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал