Кристијан Шмит је запретио хапшењем Милораду Додику. С обзиром на то да овај несуђени високи представник (в.п.) има једино статус туристе и да Српска не признаје никакве његове одлуке, Шмитове изјаве би требало напросто јавно игнорисати. Али пошто је председник РС изабрано и штићено лице, из Бањалуке би требало поднети кривичну пријаву или бар обавестити немачку амбасаду да ће бити приведен ако крочи на територију „мањег ентитета”. Повод је прослава Дана Републике …
РС је прославила 30. рођендан свечаније него икад. Сећам се те формулације „свечанији него икад”, коју су у време СФРЈ медији понављали сваког 29. новембра. Као клинац сам питао по чему је „свечаније него икад” када је све исто као и претходне године. Добијао сам одговор старијих да се то „само тако каже”. Ако бисмо и за Дан РС понављали исту формулацију, не би било „само се тако каже”. Парадоксално, али то треба захвалити њеним противницима који је увек изнова оспоравају запрећеним санкцијама.
Некад је то чинио високи представник, некад Уставни суд БиХ, некад западна амбасадорократија, најчешће удруженим снагама, а увек уз асистенцију муслиманског Сарајева, и уз једно недотупавно образложење да је проблем у томе што је 9. јануар истовремено и српска слава Свети Стефан са којом се не идентификују муслимани и католици у РС. Суштински, како уназад променити историјску чињеницу да је НС РС баш тог датума ’92 прогласила Српску Републику БиХ, потоњу РС? Када појединац промени датум рођења у личним документима, то закон третира као фалсификат и кривично гони. Аналогно, странци и комшије врше притисак на Српску да направи фалсификат у свом родном листу. Таква промена, дакле, није ствар добре воље, уступка, компромиса, политичког договора него криминал.
Какав је уопште смисао и циљ ове глупости на којој сложно инсистирају протекторат и Бошњаци? Република Српска је настала пре међународног признања БиХ и то без унутрашњег признања три народа, тек четири месеца касније 22. маја ’92. Осим тога, девети јануар ’92 био је још предратно стање мира када су српски посланици, изабрани на регуларним изборима ’90. без испаљеног метка и капи проливене крви прогласили РС, донели устав, формирали владу, судство и остале институције, а смисао, односно циљ ревизије јесте да је прогласи резултатом рата, насиља, етничког чишћења. Доследно томе РС би била „ратни плен”, „привремено окупирана територија”, „резултат етничког чишћења” и у следећем кораку и геноцидна творевина која не треба ни да постоји. Ако се такве оцене, које о Српској већ годинама шире водећи бошњачки политичари и које бошњачки политичари и сарајевски медији повежу са оспоравањем датума Дана Српске, онда та упорна глупост добија смисао опасне завере не само Сарајева против Републике Српске. Руководство Српске је реаговало председничким изјавама, скупштинским декларацијама и резолуцијама, одлукама владе и на послетку референдумом на којем се 99 одсто изашлих изјаснило да хоће да се слави 9. јануара, па је тако и настављено. Победио је здрав разум да се датум рођендана не може мењати и сумња у мотиве унутрашњих и спољних „пријатеља”. Најзад, и српски инат: што су притисци били дужи и интензивнији, то је и Српска из године у годину проналазила нове начине да садржај прославе учини богатијим и свечанијим.
Једном су дошли амбасадори пријатељских земаља, други пут је одржан војни дефиле српске компоненте ОСА, па онда руски уметници, па представници „Херцег-Босне” итд. И све је то изазивало већ уобичајени револт муслиманског Сарајева, почев од тога што се Српска уопште родила. Али пре свега и изнад свега иритирало их је бројно и редовно присуство те активно учешће делегације Србије: премијер, спикер парламента, министри и патријарх српски.
И ове године било је инвентивних иновација упркос поновним оспоравањима. По први пут је део прославе одржан у Српском Сарајеву које је, за хатор комшијама, преименовано у Источно, иако оном другом делу није придодато „Западно”, па га сада Срби зову Блискоисточно Сарајево. А зашто подела прославе? – Зато што су Пале, које су део Српског Сарајева, стара престоница републике и то и даље стоји записано у Уставу РС, па постоји идеја да тако и остане, а Бањалука задржи статус главног града. Попут Цетиња и Подгорице. Додик најављује да ће се део прославе селити и у друге градове што ће допринети јединству Српске.
Већ је то било довољно да „западно” или „блискоисточно” Сарајево дигне ларму што се Бошњацима под носом слави тај њима најомраженији датум „поделе БиХ и отимачине половине земље”. Но, када је главном улицом Српског Сарајева продефиловао строј од неколико добро увежбаних и модерно наоружаних родова полиције (специјалци, антитерористи, жандармерија) са све оклопним возилима домаће производње, а на трибинама министар одбране Србије и начелник Генералштаба Војске Србије, са дна сарајевске котлине покуљала
То је мешавина беса и страха. За њих је то била ратна провокација оних истих „спољних агресора и домаћих издајника који су три и по године држали њихово Сарајево под опсадом”.
Главну реч су водили ветерани Зелених беретки и Патриотске лиге, који су током те исте три и по године терорисали Србе, иако су током рата остали у граду да са њима комшијски поделе ратне невоље, а онда су избацивани из станова и са посла, из редова за воду и хлеб, те завршавали у приватним затворима, на дну јаме Казани, копајући ровове на линији ватре. Не само једном сам после рата чуо од тих људи, који су остали на својим имањима око „западног Сарајева”, од оних који су током рата успели да пребегну или после рата прешли на другу страну ентитетске границе, да се осећају несигурно. „Из котлине непрестано слушамо о другом полувремену рата, о томе да је наша земља њихова, да смо ми злочиначки народ и да ће да се освете, а ми смо овде први на удару.” Ради њиховог мирног сна добро је да су на дефиле из Београда дошли министар одбране Вучевић и генерал Мојсиловић.
Ипак доделом ордена Владимиру Путину, Додик је надмашио све остале „провокације” у овогодишњем програму прославе Дана Републике. „Зар малигном председнику малигне Русије?! То је став једва двадесетак држава у свету, док остале граде трговинске, војне, енергетске и политичке савезе са Русијом. Није Додик одликовао Путина за спец. операцију у Украјини него за подршку Српској. Да ли је требало да одликује оне што су бомбардовали Србе?!
А пошто је већ доделио орден Путину, не би смео да му га лично уручи. Баш којешта.
Бес западних амбасада у Сарајеву, са самозваним в.п. на челу, односно њихових централа утолико је већи што су очекивали да ће кандидатски статус за чланство у ЕУ бити шаргарепа коју ће Додик да загризе. Након тог ничим изазваног отварања чекаонице у Бриселу у којој се Турска кисели више од 60 година, уследило би ултимативно прикључење санкцијама према Русији, па слање српских војника у Украјину и понеког домаћег оклопног војног возила као симболичан израз солидарности са Зеленском. Колико год су балкански народи били наивни верујући да ће их отварање поглавља и кластера довести до пуноправног чланства у ЕУ, толико су сада у Бриселу наивни што мисле да Срби нису схватили кварну игру те колонијалне компаније у галопирајућем расулу, која сада нема капацитет да било ког придружи, чак и када би хтела. Могу само да инвестирају инфлаторне евре, јер немају нигде повољније, а Кинези су већ претекли Немце у Србији.
Додик је рекао Американцима да ће им одговорити поводом њиховог 4. јула. А пошто они понављају да наши политичари не воде бригу о социјалним проблемима народа и не боре се против корупције, могао би и да им изрази забринутост што се у САД удвостручио број бескућника и што је Хантер Бајден сувласник тајних лабораторија за масовно уништавање у Украјини.
На крају, замислимо да минулих година, нико није правио проблем око датума Дан Републике. Српска би се у свом изворном дејтонском капацитету напросто подразумевала, а прослава, поновљена 30 пута, постала би инерција и рутина. Људи би се више бавили повезивањем нерадних дана са викендима да негде отпутују. Овако, за једне је била свечанија, а за друге провокативнија него икад.
Ненад Кецмановић/Политика
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал