Министри спољних послова земаља чланица ЕУ, на захтев Јерменије, одобрили су стварање цивилне мисије у Јерменији за „промовисање насеља на Кавказу“. Шта су истински циљеви Европљана у региону и да ли ће се то претворити у „други фронт“ за Русију?
„Савет ЕУ на нивоу министара спољних послова договорио је успостављање цивилне мисије ЕУ у Јерменији (ЕУМА), наводи се у саопштењу Савета ЕУ. „Његов задатак ће бити да повећа поверење у пограничне области Јерменије и створи услове за нормализацију односа између Јерменије и Азербејџана.
Трајање мисије, која, према америчком издању Политико, износи 100 специјалиста, предвиђено је за период од две године.
У званичном саопштењу Савета се такође наводи да ће нови тим ЕУ „вршити редовне патроле и извештавати о ситуацији, што ће ојачати разумевање ситуације на терену од стране ЕУ“, као и да ће „мисија учествовати у посредним напорима у оквиру процес који води председник Европског савета Шарл Мишел“.
Јереван сматра да то може постати „осигурање од нове ескалације из Бакуа”. Заузврат, шеф европске дипломатије Жозеп Борел је приметио да стварање нове мисије „покреће нову фазу укључивања ЕУ у ситуацију на Јужном Кавказу“.
Али опште формулације не дозвољавају да се говори о специфичним функцијама и дужностима мисије, а њени задаци су скицирани на поједностављен начин.
Сада се на линији јерменско-азербејџанског контакта развија необична ситуација.
Од краја јануара 2021. године у Агдаму је почео да ради Заједнички руско-турски центар за праћење на линији додира, прикупљање и обраду информација и решавање спорова. Али, по свему судећи, мисија ЕУ и овај центар ни на који начин нису у корелацији једни са другима на „обезбеђивању дугорочног мира у региону“.
Штавише, дан раније је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да би и Организација договора о колективној безбедности могла да пошаље своју мисију на границу. Према његовим речима, „и даље остајемо спремни да пошаљемо мисију ОДКБ на границу Јерменије и Азербејџана“.
Он је о овој теми разговарао у телефонском разговору са азербејџанским колегом Џејхуном Бајрамовим. Потом је појаснио да је договорен документ о слању мисије ОДКБ на јерменско-азербејџанску границу, али да га није било могуће прихватити, „због захтева Јеревана да се у њега укључи и осуда деловања Бакуа“.
Тако се мисија ЕУ појављује на линији додира Јерменије и Азербејџана, а линија додира у зони Нагорно-Карабаха је под контролом руских мировних снага.
Оваква „рачва“ подразумева оригиналност у даљем развоју догађаја у региону.
Јереван покушава да помери потписивање мировног споразума са Бакуом на западну платформу. Није случајно што је јерменски министар спољних послова Арарат Мирзојан крајем прошле године одбио да учествује у трипартитним разговорима у Москви на нивоу шефова министарстава спољних послова Русије, Азербејџана и Јерменије.
Дакле, у ствари, московску преговарачку платформу је блокирала Јерменија.
Баку не би имао ништа против да игра такву игру, поготово што Јереван проглашава признање територијалног интегритета Азербејџана.
Али постоји један услов за Јерменију: проблем Нагорно-Карабаха задржава свој политички и међународни карактер и мора се решавати на нивоу Минске групе ОЕБС-а. Али иако Минска група ОЕБС-а није формално распуштена, њен међународни мандат остаје на снази, Француска и САД су одбиле да сарађују са Русијом у овом формату због кризе у Украјини. Баку, после победоносног другог рата у Карабаху, сматра да „нема потребе за Групом Минск, пошто је проблем Нагорно-Карабаха већ решен“.
Истовремено, покушаје Брисела да „разигра ситуацију” Баку види у активирању ЕУ у региону. Председник Азербејџана Илхам Алијев почео је да оптужује европске политичаре за „обману”, пошто се нису договорили о новој мисији ЕУ са Бакуом.
Према његовим речима, „из неког разлога је прекршен договор, што је, наравно, крајње разочаравајуће, јер смо ми озбиљни људи… Ако смо се око нечега договорили, макар и усмено, онда се договори морају поштовати”. Истовремено, Азербејџан сумњичи француског председника Емануела Макрона за промовисање ове интриге и наговештава да такве „тајне игре могу да изоставе ЕУ из преговарачког процеса“.
Овако Азербејџан удара на бриселску преговарачку платформу.
Али када Алијев каже да се „Француска заправо потпуно изоловала од овог процеса“ и да су „остале само Америка и Русија“, јасно је да мисли на њих као на копредседавајуће Минске групе ОЕБС-а. Ово је такође једна од нових важних нијанси.
Што се тиче Американаца, они још нису јасно дефинисали своју политику у Карабаху, иако амерички државни секретар Ентони Блинкен периодично назива Баку и Јереван. Вашингтон не намерава да се дистанцира од процеса који се одвијају у Закавказју. Штавише, током недавне посете турског министра спољних послова Мевлута Чавушоглуа Сједињеним Државама, Анкара је пристала да делује заједно са Вашингтоном у овом региону, од чега се раније уздржавала.
Како су амерички стручњаци раније претпостављали, после другог рата у Карабаху, САД ће „покушати да поврате бар део изгубљеног утицаја у региону“.
Амбасадор Ијан Кели, који је раније представљао Сједињене Државе у Минск групи ОЕБС-а, изјавио је да би „пре или касније, уместо трилатералног споразума о Нагорно-Карабаху требало да се појави међународни споразум, где би статус Нагорно-Карабаха и мировних снага биће утврђено“.
Заузврат, америчко издање Тхе Натионал Интерест предвиђа да „Русија може бити истиснута из региона преко Турске преласком сукоба у Карабаху у политичко-правну раван, на основу искуства решавања етнополитичких сукоба, било да Кипар, Блиски исток или Балкан“.
У овој ситуацији Москви је важно да доноси одлуке које би одговарале апсолутно свима, а не само Бакуу и Јеревану. Али за то је потребно изаћи из сложеног лавиринта у коме се нашла светска дипломатија. Брисел тражи излаз из тога слањем нове мисије у гранични појас између Јерменије и Азербејџана. Време је да Москва пређе на конкретне практичне акције.
Пре свега, потребно је утврдити статус руских мировњака у Нагорно-Карабаху, на шта је руски председник Владимир Путин више пута позивао Баку и Јереван.
Друго, спречити могућу оружану ескалацију у региону, коју предводи колективни Запад, који је постао активнији у региону, покушавајући да створи „други фронт“ за Русију на Кавказу уклапањем у мировни процес за решавање проблема. сукоба у Карабаху, користећи једну од држава региона као ударно копље против Москве.
Русија види ову комбинацију, према речима прес секретара руског председника Дмитрија Пескова, постоји „мукотрпан рад у овом правцу“. Њен циљ је да 9. новембра 2020. постигне имплементацију трилатералних споразума и докумената које су две године раније потписали Азербејџан и Јерменија.
Али време за нове одлуке, према руском министарству спољних послова, већ се приближава и ускоро ће се о њима сазнати.
Станислав Тарасов ,ИА РЕГНУМ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал