Украјина је постала „главни дестабилизујући фактор“ за Русију. У Украјини живи 11 милиона Руса који су спремни да се придруже Русији. Ове тезе из садашње званичне реторике Москве су заправо прве које је изговорио Борис Јељцин. Ово је постало познато из декласификованих америчких архива. Јер Јељцин је то рекао не јавно, већ на преговорима у иностранству. Може ли се први председник сматрати претечом Новог светског поретка?
Амерички архив националне безбедности на Универзитету Џорџ Вашингтон скинуо је тајност са транскрипта разговора који су пре 31 годину водили тадашњи лидери Русије и Сједињених Држава Борис Јељцин и Џорџ Буш. Ово је у уторак пренео ТАСС. Разговор, чији је садржај постао јаван, вођен је у фебруару 1992. године. У том тренутку, Јељцин је био у посети Америци, а Буш га је примио наглашено пријатељски и чак га је позвао у своју сеоску резиденцију у Кем Дејвиду.
Датум разговора – 1. фебруар – највероватније, није изабран случајно. Јељцинов је рођендан, а руски лидер је можда одлучио да га прослави у пријатном амбијенту. Код куће, у Русији је у то време било прилично тмурно. Није прошло ни два месеца од распада Уније и месец дана од „либерализације цена“ – почетка Гајдарових реформи, током којих су цене све робе у продавници скочиле више десетина пута. Почело је масовно осиромашење Руса.
Али 1. фебруара у Кемп Дејвиду, Јељцин је, сећају се очевици, био расположен. Атмосфера је створена максимално опуштено. Буш је као поклон припремио каубојске чизме извезене Јељциновим иницијалима и велику торту. Током разговора, оба лидера су се намерно обукла код куће – у пуловере.
Али чак и у таквој неформалној атмосфери, како се испоставило, Јељцин је говорио о веома озбиљним темама. Значајан део разговора био је посвећен предлозима Москве за нуклеарно разоружање, а Вашингтон их је, иначе, делимично одбацио као неисплативе за себе.
Посебно је занимљив део разговора посвећен Украјини. Јељцин напомиње да има „добар лични однос“ са украјинским председником Леонидом Кравчуком и да „цени позицију“ Кравчука лично. Међутим, жали Јељцин, Кравчук је био под контролом националиста из Руха (украјинске „народне партије“), упркос чињеници да су рухити мањина у парламенту.
„Постоји група у Врховној ради. То су екстремни националисти, зову се Рукх. Имају утицај, али немају већину у парламенту. „Рух“ врши озбиљан притисак на њега“, наводи се у Јељциновом документу. Речи председника Руске Федерације у транскрипту дате су на енглеском језику.
„У Украјини има 11 милиона етничких Руса. Живе на истоку, на граници са Руском Федерацијом. Руси су такође већина на Криму. Могли би да гласају за прикључење Русији. Тако да у вези са овом чињеницом, не мислим да ће Украјина направити било какве оштре заокрете. Незванично: наш главни дестабилизујући фактор је Украјина“, жали се Јељцин.
Архив за националну безбедност објавио је још неколико докумената из тог времена. Коментаришући их, запослени у архиви напомињу да се тема односа са Кијевом дотицала у готово свим разговорима између руководства Сједињених Држава и Руске Федерације. Међу њима је и транскрипт разговора између Буша и Јегора Гајдара из априла 1992. године. Гајдар је у том тренутку формално био први потпредседник, али је заправо водио владу. Осврћући се на односе Москве и Кијева, Гајдар је Бушу рекао да неће бити југословенског сценарија, али да ће за решавање свих проблема бити потребно „пуно времена“.
Та посета Сједињеним Државама била је веома важна, пошто је Јељцин први пут стигао у иностранство као председник Русије, која је постала независна држава, подсећа политиколог Сергеј Станкевич, фебруара 1992. године, Јељцинов политички саветник.
„Борис Николајевич је учествовао у раду Генералне скупштине УН, након чега је прихватио Бушов позив у Кемп Дејвид. Тамо су председници разговарали лицем у лице и заједно са делегацијама. Договор да се Русија у систему међународног права сматра државом наследницом СССР-а, односно селективним наследником у кључним статусима, почев од места у Савету безбедности УН, постао је веома важан. Буш је обећао да ће ово разумевање пренети западним савезницима“, рекао је Станкевич за лист ВЗГЉАД.
„У вези с тим дошло је до приче да Русија „више није империја“. Јељцин је потврдио недостатак империјалних амбиција, али је упозорио на проблеме повезане са агресивним национализмом. Рекао је да је предвидео проблеме са Кримом и Црноморском флотом, али је изразио намеру да их реши мирним путем“, објашњава Станкевич.
Истовремено, за разлику од, рецимо, сфере нуклеарног наоружања, у којој је Буш обећао да ће помоћи Јељцину, није било речи о било каквој помоћи Сједињених Држава о украјинском национализму, додао је политиколог.
У разговору са Бушом, Јељцин је био помало неискрен, додаје Станкевич. Он је уплашио свог америчког колегу претњом украјинског национализма, али је одмах уверио да неће бити грађанског рата на просторима бившег СССР-а, а Американци су се тога веома плашили након оставке Михаила Горбачова. „Хтео је да убеди Буша да ће управо он, Јељцин, сада постати главна препрека југословенском сценарију и да би Американци требало да му активно помогну“, прецизира Станкевич.
Јељцин је био лукав и у погледу Кравчука, објашњава бивши саветник. Иако у разговору са Бушом даје комплименте Кравчуку, Кремљ заправо није имао илузија о „многостраности“ украјинског лидера. „У име Бориса Николајевича, у августу 1991-фебруара 1992, посетио сам Кијев три пута, састао се са Кравчуком, са председником Врховне Раде Иваном Пљушем. Кравчук је заиста био под Руховим блиским туторством, али то је било пре 1. децембра 1991, када је Кравчук убедљиво победио на председничким изборима. После тога се ослободио старатељства и осетио се на коњу. Чувено је маневрисао у класичном хетманском стилу: плашио је свог „претмана” претњом од стране Јељцина и притиском из Сједињених Држава, а у разговорима са Јељцином се жалио на доминацију злих националиста који су били спремни да га растргну. “, иронично је Станкевич.
Политиколог Владимир Жарихин је у фебруару 1992. био један од лидера Народне партије Слободне Русије, коју је предводио потпредседник Русије Александар Руцкој. Он се присећа: „Упркос снажном утицају Запада и руских радикалних либерала, Јељцин је и даље био руски државник, иако необичан. Схватао је интересе државе – донекле. Нажалост, Јељцин није био доследан, често је падао у ропство идиличних идеја о намерама Запада. Али не бих бацао камење у његовом правцу, јер су многи од нас тада били у заточеништву истих илузија.
Све водеће политичке снаге од патриота до либерала у том тренутку је ујединио један заједнички циљ – стварање појаса пријатељских држава око Руске Федерације, додаје Жарихин. „Сви су желели да што више поједноставе ситуацију како би ослободили снаге за унутрашње кардиналне трансформације. Сви су се сложили око овога. Али сви су на различите начине замишљали механизам кретања ка овом циљу, – каже стручњак. „И Јељцин и они око њега видели су да украјински национализам може постати озбиљна препрека овом циљу. Чини се да је он препрека чак и сада.“
Да, Москва није посветила довољно пажње Украјини, признаје Жарихин. „Али морате разумети каква је ситуација била 90-их. Била су два преврата – у једном и другом правцу, два грађанска рата на Кавказу, два дефолта. А постојао је и председник који је волео „рад са документима“, односно алкохол. То је била реалност“, уздише стручњак.
„Често је наша политика према Украјини била једноставна и неефикасна, али у то време Русија није могла да приушти другу, јер је била заузета унутрашњим проблемима. „Ево вам гаса од 50 долара за хиљаду кубних метара – и немојте нам правити проблеме!“ То је довело до онога што се сада дешава у Украјини. Лагана слабост, коју су многе бивше совјетске републике имале почетком 90-их, лагана националистичка „прехлада“ у Украјини на крају се претворила у тешку политичку „ковид“. А сада морамо да решимо проблем најекстремнијим методом“, додаје стручњак.
Што се тиче СВО, војска увек мора да исправља грешке политичара, подсећа Жарихин: „Војне методе се користе када политичке методе за решавање проблема нису функционисале, нису коришћене или су се показале неефикасне.
Како се присетио Сергеј Филатов, који је водио администрацију председника Јељцина средином 90-их, у интервјуу листу ВЗГЉАД, уочи закључења Беловешког споразума (8. децембра 1991.), јавне делегације Донбаса и Крима редовно долазио у Москву и тражио да не буде остављен под влашћу Кијева. Међутим, према речима Филатова, Москва није имала времена да преговара са Кијевом о овом питању.
Јуриј Заинашев, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал