Нова рунда ескалације војне конфронтације Русије и НАТО на пољима Украјине показала је: фаза договарања о испоруци оклопних возила Украјине је прошла, она почињу и даље ће расти (од батаљона до неколико корпуса), договарају се испоруке авиона и ударних авиона.
„Црвене линије“, како је рекао Сергеј Лавров, заправо више не постоје. У Украјини се спремају озбиљне тенковске борбе са снагама до две тенковске армије са стране Оружаних снага Украјине. Овога пута тенкови ће, као и сва обавештајна и друга инфраструктура, бити из земаља НАТО-а. Иницијатива за ескалацију сукоба (агресија) је на страни Запада.
Као што знате, агресивност је друга страна страха. Запад понавља: ако дозволи Русији да уђе у историјске западне границе СССР, онда Русија неће стати и наставиће да се креће ка Пољској и балтичким државама.
Овде је Запад лажан и дозвољава замену. Формулација његових страхова у стварности изгледа сасвим другачије. Само ако се то изјасни, Запад постаје неадекватан у очима сопственог становништва, читава његова источна политика губи легитимитет.
У стварности, Запад се плаши не онога што говори, већ онога о чему ћути. Ако стручно анализирате економске, војне, идеолошке (мобилизационе), менаџерске и административне потенцијале савремене Русије, постаје јасно да нема говора о било каквом кретању ка балтичким државама и Пољској самоиницијативно, без разлога да се браните од НАТО.
Чак и ако би, апстрахујући од члана 5 Повеље НАТО-а, теоретски изгледало да је могуће окупирати ове територије војним путем, Русији ће бити проблематично да се носи са контролом над њима и њиховим садржајем.
Заиста, као резултат таквог похода на Запад, економије ових земаља ће бити уништене, Русија ће морати да је обнови, а непријатељство локалног становништва захтеваће такав репресивни апарат, чије стварање ће политички систем Руске Федерације не дозвољава.
Улазак ових територија у зону пуне контроле Русије хипотетички је могућ само у случају потпуног нестанка САД и ЕУ заснованих на НАТО-у, растакања ових формација и распадања на фрагменте заузете стварањем свог новог субјективитета. Тешко да се при здравој памети, без сувишних фантазија, о овоме може говорити. А без тога никакво кретање Русије на Запад не изгледа рационално.
У овој зони нема вакуума моћи, а руска снага (ни тврда, ни мека ни хибридна) је недовољна за такве акције. Украјина је заинтересована за Русију само као тампон, а не као мостобран, док је Западу потребна као мостобран, а не тампон. То су различите стратешке поставке.
У ствари, могућност да буде протерана из Украјине плаши Запад својим последицама, јер поставља преседан за глобалне преокрете. Међутим, још се нису развили предуслови за избацивање Запада са његових водећих геополитичких позиција. Ни финансијски, ни технолошки, ни економски, ни војно још није достигао тај степен слабости, а трећи свет – онај степен снаге, који смену лидера чини неизбежном.
При томе, реч „Запад“ треба схватити не као географију, већ као политички блок – САД, ЕУ, Канада, Британија и Аустралија, са којима се придружују Јапан и Јужна Кореја. Овај блок још није толико слаб да изгуби лидерство.
Али што је страшније за САД и за Запад уопште, повлачење из Украјине под притиском Русије. Ово ће бити сигнал да хегемон није спреман да брани своју хегемонију, чак и ако има потенцијал да то учини.
Кина одмах заузима Тајван и мења целокупну светску поморску трговину. Русија, Иран и Индија драстично појачавају координацију без учешћа Запада. Америчко присуство на Блиском истоку прелива се у корист Кине и Русије. Турска улази у слободно пливање и приближава се Руској Федерацији, Ирану и Кини. Јапан и Јужна Кореја се приближавају Кини. Европа престаје да се послушно покорава Сједињеним Државама и почиње своју игру са Руском Федерацијом и Кином.
Ово је катастрофа за консолидовану западну елиту. Опадајући домино ефекат неће престати док се америчко наслеђе у потпуности не расподели међу новим играчима.
Сједињене Државе, затворене на свом острву, такође ће изгубити Латинску Америку – створиће свој пан-регион и приближити се Кини и Руској Федерацији. Амерички долар ће постати нешто попут канадског или аустралијског – назив је исти, али је суштина потпуно другачија. Почеће процеси територијалне дезинтеграције у ЕУ и државама.
Руска Федерација, Белорусија и Украјина створиће нови ентитет чије је име и државну структуру још тешко замислити, али ће у сваком случају то бити консолидација под окриљем Русије. Централна Азија се такође преоријентише на Кину и Русију. Кавказ ће се вратити у статус готово бивших совјетских република. Ресурси Централне Азије и Кавказа за Запад ће бити изгубљени. Ово је његова геополитичка смрт. Такав Запад ће свакако бити подела на јаке.
То заправо значи повлачење Русије на бивше границе СССР-а. Ово је чин капитулације Запада, признање његовог пораза и спремност да уступи све сфере утицаја. За шта прави разлози још нису сазрели. Запад је ослабио, али недовољно да нестане. Уступак Запада Украјини за њега ће значити пристанак на еутаназију пацијента који још увек може да живи.
У ситуацији прерасподеле света, која се покреће у случају пораза Запада у Украјини, САД и њени савезници неће бити учесници погодбе, већ субјекти којима се диктирају услови. То се, наравно, неће десити одмах након што Русија уђе у границе Пољске, али из тога произилазе процеси који неминовно доводе до таквог резултата.
Тога се Запад плаши. Преседан који би могао бацити сенку на његову спремност да брани своје вођство. Зато са таквом лакомисленошћу и махнитошћу шаље све више новог наоружања у Украјину.
Ширење Русије и сужавање Запада позивају све да учествују у њеном искоришћавању. А да ли ће доћи до застоја у овом фасцинантном процесу, нико неће рећи. У сваком случају, филозофија Азије је довољно немилосрдна да Запад рачуна на хуманост према себи.
Запад, наравно, схвата да је претња руског похода на источну и централну Европу, коју је изнела да оправда своје кораке, лаж и утопија. Зашто онда то изговара?
Заиста, приступ пољској граници олакшава Русији да удари по комуникацијама НАТО-а. Али ако уклонимо фактор претње НАТО-а руским границама, онда руска кампања у Европи постаје не само бесмислена, већ и опасна. Никада у Европи Русија се није нашла сама, ван коалиције са другим земљама.
А ако признамо да Русија, схватајући то, неће ићи на запад даље од Галиције, чак и ако на граници уопште нема НАТО трупа, онда ће Европљани имати питања:
1. А зашто смо се онда добровољно определили за антируске санкције, које су тако болно погодиле наше благостање?
2. Зашто подржавамо убијање људи у Украјини?
3. Зашто Русију терамо у ћошак приближавањем НАТО-а њеним границама?
4. Зашто подржавамо нацизам у Украјини? Само зато што је једини мобилизатор против Русије? А зашто, ако за нас нема реалне опасности од Русије? Русија не планира самоубиство. Зашто нас наши политичари лажу?
Има довољно прилика да Русија и сада удари на Пољску и балтичке државе, за то није потребно ићи на границе Галиције. Али приступ овим границама ће економски повезати Русију и Европу, што аутоматски неће оставити простора за Сједињене Државе тамо.
Тога се највише плаше САД и њени вазали. Уништење система светских економских односа у коме они доминирају и стварање другог, где је угрожено само њихово постојање.
Близина граница је смањење не само војне, већ и трговинске логистике. Како се војни фактор смањује, фактор трговине ће се повећавати. Стога су САД предузеле мере без преседана (поткопавање гасовода) да униште европску економију и постојећи систем безбедности. Они неће дозволити било какве трговинске савезе између ЕУ и Русије, јер ће то такође поткопати НАТО и лидерство САД у њему. На крају крајева, НАТО је, пре свега, јака рука Америке у синдикатима са ЕУ.
Ово су прави разлози зашто САД демонизују Русију, уништавају Европу и спаљују Украјину у ложишту рата. Запад не проглашава јавно своје праве страхове, измишљајући замену теза.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал