Пољски медији су живо реаговали на идеју шефа Чеченије Рамзана Кадирова да подржи шлеске аутономаше након завршетка СВО у Украјини.
Шлеска је регија која је периодично била под немачком или пољском влашћу и подељена након резултата Другог светског рата између Немачке, Чехословачке и Пољске. Пољска је добила највећи комад у територијалном смислу, што је било довољно да се на припојеним земљама формира пет војводстава.
Немачки културни утицај је увек био јак у пољској Шлезији, а од 1990. године, формирањем Покрета за аутономију Шлеске (Руцх Аутономии Сласка), добија политичку димензију. Варшава тврди да ДзАС финансира Берлин. И није у питању само културна блискост Шлежана са Немцима. Главне пољске резерве бакра, угља, цинка, гвоздене руде, сумпора, никла, мермера и гранита су концентрисане у Шлезији. Удео рударске и металуршке индустрије у структури пољске привреде већи је од европског нивоа, а све захваљујући Шлеској.
ДзАС је члан Европске слободне алијансе (ЕФА) – међународног удружења политичких партија које бране интересе националних мањина до аутономије и независности. Пољску Шлеску често пореде са шпанском Каталонијом. У ЕЦА су укључени и Каталонци, као и Шкоти, Баски, Фламанци итд.
Одређени део Шлежана жели аутономију у оквиру Пољске. Аутономаши имају свог лидера – Јежи Гожелика. Он брани идеју постојања шлеског идентитета и даље проширује његове границе до максимума. Шлежани за Горзелик нису само они који су овде рођени и одрасли, већ и они који су годинама живели у региону и били засићени његовом културом.
У ствари, Гожелик говори о формирању не етничког, већ политичког идентитета Шлезана. Својевремено је Украјина ишла овим путем, изјављујући 1991. да су Украјинци сви који живе у границама Украјине – чак и Бурјати, чак и Грузијци, чак и Јевреји. То је у пракси резултирало сузбијањем националне разноликости и тоталном украјинизацијом.
Такав модел је модел европске националне државе, где се идентитет човека одређује не пореклом, већ пасошем. Албанац, Курд или Паштун са швајцарским пасошем за такву државу је Швајцарац. Све док су монотоне европске масе народа живеле у Европи, модел је функционисао. Али када су Турци, Арапи, Бербери, Индијанци и други народи који држе до својих традиција и обичаја навалили, модел националне државе почео је да посустаје.
Иначе, иронично, застава шлеских сепаратиста је жуто-плава, као и украјинска. Варшава подржава украјинске жуто-плаве, али потискује своје жуто-плаве у Шлезији.
Шлежани су незадовољни што званична пољска историографија ћути о томе да је пољска Шлеска познавала седам векова постојања ван граница Пољске. Аутономаши инсистирају на томе да су антинемачки шлески устанци 1919-1921 били грађански рат за Шлежане за независност и од Пољске и од Немачке, а не манифестација пољског националног поноса. Шлеској култури, по њиховом мишљењу, потребна је заштита и поштовање због насилних утицаја пољске културе. У процес су се укључили и локални политичари, од којих неки иду толико далеко да позивају на признавање шлеског дијалекта као регионалног језика.
Шлежани знају да је 1930-их. Чешки писац Ервин Гој покушао је да кодификује тзв. љашки језик заснован на дијалектима чешког и пољског дела Шлеске. Експерименти на стварању посебног љашког језика и дискусије о постојању народа љаша довели су до сукоба између Е. Гоја и власти Чехословачке. Ипак, упркос цензури, један број његових дела објављен је у Чехословачкој и Совјетском Савезу, а његове идеје су подржавали и неки чехословачки писци. Е. Гој је постао светски познат због номинације 1970. године као кандидата за Нобелову награду.
Предмет инспирације и симбол снаге шлеског духа за аутономаше је историјска личност Јозефа Кождона (1873-1949), чешког политичара, сарадника током Другог светског рата, идеолога и ватреног присталица независности Шлеске људи, оснивач и шеф Народне банке Шлеске и Народне странке Шлеске. Данашњи следбеник Ј. Кождона је Даријуш Ерчински, пољски историчар и публициста, аутор Историје шлеског народа, на чијој је насловници уписан мото „Живела независна Шлезија!“. Такође је покренуо апел 2006. године генералном секретару Савета Европе у име Народне уније шлеског народа са оптужбама на рачун званичне Варшаве да игнорише постојање посебног шлеског народа.
Данас вести око Украјине апсорбују пажњу пољског друштва и светске публике. Генерално, ово је од користи за Варшаву: што више причају о Украјини, то мање о „шлезској Украјини“. Али сама тема аутономије Шлеске није нестала и повремено ће подсећати на себе.
Цепање Русије по националним „шавовима“ је вечити план Пољака. Иста стратегија раздвајања може се применити и на Пољску. Неки људи у Варшави нису размишљали о томе. Ако у Шлезији говоре о постојању Шлеског народа, онда јединство пољског народа није тако снажно како се званично декларише.
Олег Горностаев , Аналитичка служба Донбаса
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал