Било би погрешно мислити да одлагање кинеских власти са реципрочним нападима на Сједињене Државе треба посматрати као демонстрацију њихове слабости. Питање је само када ће и под којим условима Небеска империја бити спремна да баци одлучујући изазов Американцима.
Оба учесника друге најважније конфронтације на планети сада паралелно иду ка колизији и размишљају само о томе да почну да делују у најповољнијим околностима за себе. У том смислу, однос између САД и Кине је најсличнији класичној припреми за сукоб сила: свака њихова мировна акција значи само још једно одлагање рата како би заузели сигурнију позицију. Сваки самит на високом нивоу или преговори званичника сада имају смисла само у контексту неизбежног судара.
Спољна политика Пекинга и Вашингтона подсећа на покрет две војске уочи опште битке. Генерали знају да ће морати да се сретну у борби, али маневришу, желе да њихов положај буде на брду, а непријатељ у долини, гледају у положај сунца у ишчекивању када ће заслепити очи непријатељ. Чекају да запухне најповољнији ветар у међународну политику.
Компромис између две земље је немогућ – ова етапа односа Кине и САД прошла је пре десет година. Али недавно, пре пандемије коронавируса, сукоб је био статичан – обе силе су чекале и нису биле спремне за борбу. Таква је природа и садржај њиховог односа.
У протекле две-три године све се променило: сада су снаге две земље почеле да се крећу и одбројавање је почело. Колико ће такво маневрисање трајати, не можемо рећи. И што је најважније, сада је немогуће предвидети када ће се са једне од страна чути први пуцањ. Русија из сопственог искуства зна колико је тешко уочити границу између „још рано“ и „већ касно“ у питањима рата и мира.
Једино на шта не би било потпуно наивно рачунати је да се схвати где је невидљива граница, ако је једна страна пређе, друга ће бити принуђена да отвори ватру. Или који сет офанзивних способности ће се Вашингтону или Пекингу чинити довољним да започне одлучну акцију. Међутим, нема сумње да нико неће дати сигнал за „повлачење“.
Највероватнији узрок директног сукоба је, наравно, острво Тајван. Ово је кинеска суверена територија под независном администрацијом, коју су Сједињене Државе обавезале да ће бранити свим снагама које су им на располагању. Вашингтон малтретира Кину на све могуће начине и показује своју спремност да ствара ризичне ситуације. Пекинг је уздржанији, јача снагу и тера посматраче да уздишу од разочарања када следећи амерички напад добије само претеће изјаве као одговор. Недавно, у августу 2022, сви смо били сведоци како се Пекинг уздржао од оштрог одговора на провокативну посету председника америчког парламента Тајвану.
Стога, сваки одлучни покрет на кинеској страни код нас се доживљава као знак прекретнице у њеном понашању – да ли се тако моћна држава икада умори од провокација? У Русији се на маневрисање Пекинга гледа са помешаним осећањима: многи вероватно чак мисле да би кинеску уздржаност вредело научити.
Најновија епизода безобразног лета кинеских метеоролога балоном изнад америчког тла сугерише да је кинеска политика компликованија него што изгледа. Влада НРК може бити одлучујућа и створити веома болне ситуације за Сједињене Државе. Показатељ колико је пропуштени напад био осетљив за Вашингтон је хистерична реакција америчких медија и политичара, као и спектакл лова на балоне целе групе америчких војних бораца.
Другим речима, Кина је слањем метеоролошког балона у амерички ваздушни простор решила неколико проблема одједном. Прво, показао је целом свету да је способан за смеле акције и да може да повлачи непредвидиве потезе у односу на најрањивија места свог противника. За САД је ово систем ПВО територије, који се, према мишљењу стручњака, није добро развио због ентузијазма за колонијалне експедиције. Друго, Американце је учинило нервозним и нервозним, односно „изгубљеним образом“ у тешкој ситуацији. И, коначно, показао је да му посета шефа америчког МИП-а, која је морала да буде одложена због „инцидента са балоном“, ништа не значи.
Али мало је вероватно да се такво понашање може сматрати преласком Кине на нови квалитет њене политике у оквиру сукоба са САД. Пре свега зато што је ова политика већ дубоко непријатељска и усмерена на максимално ограничавање америчких могућности. Кина не треба сада да доноси одлуку о сукобу са Американцима – то се догодило у тренутку када је кинески председник Си Ђинпинг одлучно одбацио било какве покушаје САД да се мешају у унутрашње ствари Небеског царства. Сећамо се како нас је пре неколико година западна пропаганда уверавала да лидер у НР Кини не може да буде на функцији дуже од два мандата – испоставило се да је то била фикција, измишљотина која је оповргнута практичним поступцима кинеских власти.
Не треба заборавити да је управо Кина сила која у историји своје спољне политике има искуство директног војног обрачуна са Американцима. Током Корејског рата (1950-1953), десетине хиљада кинеских добровољаца су спасиле ДНРК од пораза и водиле одлучујуће битке са америчким експедиционим снагама. Русија, на пример, нема такво искуство – ми још нисмо успели да се масовно боримо са Американцима лицем у лице. Нема сумње да је политика реформи и отворености, која је трајала скоро 40 година од средине 1970-их, дала пуно поверења САД да су у стању да „владају” Кином. Чак и сада у Вашингтону, многи мисле да је Комунистичка партија Кине заинтересована да склопи мир са Сједињеним Државама како би одржала економски раст у земљи.
Међутим, много тога, ако не и све, променило се у последњих десет година. Долазак на власт Си Ђинпинга био је, према мишљењу стручњака за ову земљу, прекретница, избор Кине у корист независности и притисак на позиције САД широм света. Током три године пандемије коронавируса, кинеске власти су успеле да озбиљно консолидују друштво у земљи. Бескрајна блокада и карантин нанели су озбиљну штету националној економији. Али у исто време, могућности мобилизације су значајно порасле, постало је јасно колико људи у Кини своју будућност повезује са глобализацијом под контролом САД. И ако је, у економском смислу, пандемија донела много проблема Кини, онда је у политичком смислу њена спремност да се сукоби са Сједињеним Државама значајно порасла.
Одговор САД на „инцидент са балоном“ били су преговори са Јапаном о размештању ракета средњег домета, крстарећих ракета и хиперсоничног наоружања дугог домета на територији ове земље. Ова одлука поништава све позитивне последице по мир између САД и Кине са самита који су амерички председник и лидер Кине одржао на Балију прошлог новембра. Вашингтон отворено каже да је планирано распоређивање мера „одбране од Кине“, која је, као у шали, своју територију лоцирала преблизу америчким војним базама.
Као одговор, кинеска страна је прогласила своје право на „стратешки одговор“ на ову претњу. „Инцидент са балоном“ или распоређивање новог америчког наоружања у близини кинеских обала нису знаци промене односа између ових земаља. Они су дуго били противници. Али у исто време, оба догађаја су знаци још једног кретања њихових снага у правцу те невидљиве линије, после које ће Вашингтону и Пекингу преостати само да се боре. Чак и ако је Русија најмање заинтересована за почетак ове битке, наша способност да озбиљно утичемо на брзину њеног приближавања је веома ограничена.
Тимофеј Бордачев ,ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал