Једна од кључних политичких интрига последњих година – око непоштовања споразума Кијева из Минска – овог пута је коначно откривена. Последње признање по овом питању дао је онај од кога је пре свега зависила примена споразума, а то је председник Украјине. Његова жеља да ревидира споразуме је коначно испуњена – али само на потпуно другачији начин, како је желео Зеленски.
Наставља се епско тумачење вишестрадалних Минских споразума од стране украјинских и западних политичара. Овога пута је председник Украјине Володимир Зеленски приметио у интервјуу за Дер Спиегел. Да не бисмо давали подужи цитат, задржимо се на главним тезама. Испоставило се да:
– Зеленски није намеравао да примени споразуме из Минска од самог почетка;
– Он је то директно изјавио Ангели Меркел и Емануелу Макрону на почетку свог председничког мандата;
– Минске споразуме сматра покушајем да се „…засити апетит Русије на рачун Украјине“;
– Зеленски је наставио да се претвара да испуњава договоре, искључиво ради размене ратних заробљеника.
Кандидат Зеленски
Историја односа Зеленског са споразумима из Минска почела је чак и пре него што је изабран за председника Украјине: као кандидат за ову функцију, морао је гласачу да каже свој став по овом питању. Заузврат, Москва је била свесна деликатности ситуације за сваког украјинског политичара који учествује на изборима.
Ево шта је о томе рекао Владимир Путин („Валдај-2018“): „Украјинске власти се не придржавају споразума из Минска и неће то учинити због унутрашње политичке склоности. Мислим на предстојеће председничке, а потом и парламентарне изборе… Морамо да сачекамо да се заврше унутрашњи политички циклуси и заиста се надам да ће бити могуће изградити макар какав однос са новим руководством земље и договорити нешто. .” Другим речима, Русија је учинила све што је било у њеној моћи да кијевском руководству олакша успостављање мира у Донбасу.
Већ у јануару 2019. Владимир Зеленски, који је до тада постао лидер председничке трке заједно са Петром Порошенком, заиста је показао своју спремност за преговоре. И са Русијом и са Донбасом.
Подсетимо, крајем јануара 2019. са њим су се, као са фаворитом и потенцијалним победником избора, састали амбасадори земаља ЕУ. Овако је украјинска штампа описала овај догађај: „Посебно га је ‘притиснула’ француска амбасадорка Изабел Димон питањем решења проблема Донбаса. Одговорима на ово и друга питања све је узнемирио и чак обесхрабрио… Рекао је да намерава да седне за преговарачки сто са Путином…“.
Да ли је тада био искрен према амбасадорима? Заиста, само месец дана раније, у интервјуу са Дмитријем Гордоном, он је то третирао нешто другачије. На директно питање да ли ће моћи да оконча рат у Донбасу након што постане председник, Зеленски је одговорио: „Који су начини, какви су облици? Мински споразуми не функционишу. Јел тако? Јел тако. Иду у рат? Ја сам лично против тога: ја нисам такав човек… Цела ова тема, сви ови комади земље су све о људском животу… Зато одмах одбацујем сваку опцију „ми идемо тамо са војском“.
На истом месту је указао на спремност да преговара „чак и са ћелавим ђаволом“. Он је појаснио да је спреман да разговара не само са Путином, већ и са политичарима из ДНР и ЛНР. А сам исход преговора (услови Руске Федерације и реципрочни услови Украјине) би био понуђен украјинском народу – током референдума.
Данас се Зеленски више не може питати шта је то било. Или прави сигнал спремности да се изведе „Минск“ (и немогућност да се то директно каже, да не би поставили пола земље против себе), или спремност на преговоре, али без имплементације „Минска“. Међутим, на позадини других политичара, украјински гласач је гласао за њега као за присталицу мира. И сам Зеленски је (хтео он то или не) преузео одговорност за примену Минских споразума.
Овако функционише сукцесија власти. Ако не желите да испуните споразуме из Минска закључене под Петром Порошенком, немојте ићи на место председника.
Међутим, поштено, напомињемо да у програму председничког кандидата Зеленског његова позиција изгледа мање мирна: „Морамо да изборимо мир за Украјину. Пред гарантима Будимпештанског меморандума и нашим партнерима из ЕУ, покренућемо питање подршке Украјини у њеној жељи да оконча рат, врати привремено окупиране територије и примора агресора да надокнади штету. Предаја националних интереса и територија не може бити предмет било каквих преговора.
председник Зеленски
Већ после првог круга, Зеленски и његов штаб су препознали да нема алтернативе споразумима из Минска. Истина, са украјинским укусом: „… не можете се одмакнути од њих. Заиста има доста момената који нам данас дозвољавају да кажемо да „Минск“ није нарочито ефикасан. Ово је истина. Али немогуће је одступити од овог формата, јер су све кључне санкције против Руске Федерације везане за Минск“, рекао је Дмитриј Разумков (тада политички консултант у штабу Зеленског) у априлу 2019.
Сам Зеленски је тада обећао да ће поново покренути процес из Минска (очигледно мислећи на проширење његових учесника, о чему је раније говорио). Истовремено се огласила теза коју је сада поновио за Шпигл: „Задатак број један је да вратимо све затворенике и затворенике, наше морнаре.
Подсетимо, реч је о једном од трикова предизборне кампање Петра Порошенка, који је крајем 2018. године послао бродове украјинске морнарице у тадашњи украјински Мариупољ и Бердјанск кроз Керчки мореуз. Провокација је добро „успела”: посаде су привели руски граничари, бродови су одвучени на Крим. Повратак бродова и чланова посаде био је први покушај Украјине и Русије да успоставе дијалог након завршетка ере Петра Порошенка. У септембру је дошло до размене, током које су посаде заточених бродова предате Украјини, а у новембру су враћени и сами бродови.
Ово је био потез Москве ка Кијеву, што је, иначе, и сам Зеленски признао. Међународни суд УН за поморско право позвао је Русију да ослободи морнаре и бродове. Међутим, извршење њених одлука је добровољно, нема механизама принуде. Далај Лама би исто тако могао да позове Русију на ово. Због тога је Зеленски тада рекао да би повратак морнара могао бити „…први сигнал руског руководства о стварној спремности да се оконча сукоб са Украјином… [корак] ка деблокади преговора“.
„…Можда најгигантскији корак ка миру“, – овако је председник САД Доналд Трамп оценио размену и повратак морнара.
Москва је с правом очекивала узвратне кораке од Зеленског. Штавише, након свог избора показао је активност у овом правцу. Већ у мају 2019. разговарао је телефоном о споразумима из Минска са Ангелом Меркел, шефовима немачког и француског министарстава спољних послова. У јуну је посетио Париз и Берлин, где је договорено одржавање самита у нормандијском формату. У јулу је Зеленски разговарао телефоном са Путином (очигледно, тада је молио за ослобађање морнара), а у Донбасу је закључено такозвано житно примирје.
Међутим, у јесен, украјинска страна је почела да клати. Дакле, ТЦГ за Донбас се договорио о раздруживању снага у Петровском и Золоту 7. октобра, али је то у ствари било месец дана касније. У то време, Кијев је отворено говорио да током самита заказаног за 9. децембар треба ревидирати споразуме из Минска.
Што се самита тиче, он је одржан по формули: „Кораци ка Украјини у замену за њена обећања да ће се придржавати Минских споразума“. Кијев и Москва су, уз подршку осталих учесника, наставили да раде на ослобађању затвореника, Црвени крст је добио приступ свим притвореницима, договорио се о даљем развлачењу снага (тим Зеленског је то увелико користио као спровођење тачака његовог програма). Договорили смо се о новом самиту.
Кијев спаја Минск
Међутим, ни у лето 2020. Украјина није успела да добије одговор када ће изменити устав у вези са ДНР и ЛНР (једна од важних тачака Минских споразума). Коначно, у јесен 2020. Украјина је одбила да размотри акциони план за примену Минских споразума који су предложиле ДНР и ЛНР. Исти план на који је Владимир Путин подсетио Макрона током разговора 20. фебруара 2022. године. Спремност да се „разговара чак и са ђаволом” у Кијеву је тада очигледно заборављена, инсистирајући само на ревизији споразума.
Тада је већ било очигледно да Зеленски игра на време, надајући се уступцима Москве. Конкретно, о промени нормандијског формата и укључивању САД и ЕУ тамо. Управо о томе је Путин говорио у лето 2021: „Кључна питања украјинског живота се не решавају у Кијеву, већ у Вашингтону. Делимично у Берлину и Паризу. Дакле, о чему да разговарам [са Зеленским]?“
Иако се и сам Зеленски потрудио да покаже спремност за разговор, позвавши руског председника или у Донбас или у Ватикан. Гледајући унапред, покушао је да уради исту ствар након почетка НВО: „Желим поново да се обратим председнику Русије. Борбе се воде широм Украјине. Хајде да седнемо за преговарачки сто да зауставимо губитак живота“ (25. фебруар 2022).
Али зашто ићи негде и негде се састајати, ако Зеленски раније није учинио оно што је било у његовој моћи? И оно што му је указано у лето 2019. На пример, он никада није укинуо економску блокаду региона, коју је увео Порошенко.
„Спремни смо да урадимо све што је написано у споразумима из Минска“, рекао је Зеленски у јулу 2019. Очигледно, две године касније, позвао је Путина у Ватикан да објасни зашто није.
Кијев је чекао надокнаду?
Међутим, до тада су други успели да говоре уместо њега. Најближи сарадник Зеленског, један од његових штабних официра (после избора, шеф председничке канцеларије) Андриј Богдан, у интервјуу у јесен 2020. године, овако је рекао: „Могу да судим само о неким јавним тренуцима у којима разумем добро. Сада, ако се објави порука да је дошло до телефонског разговора Путина и Зеленског, али изађу различита саопштења за јавност о разговору… То се зове „дипломатски неуспех“. Дакле, преговори су ишли лоше. Оно што видим, чини ми се да смо ми (Путин – прибл. ПОГЛЕД) некако грубо бацили… Једно су обећали, а ништа нису урадили.
Тајанствено „некако“ уопште није мистерија: „…они (представници Русије – прибл. ПОГЛЕД) нису спремни ни на секунду да одступе од Минских споразума. За њих, прва начелна тачка: промене Устава. Нису спремни да наставе даље разговор… Имају све јасно и логично изграђено. Али наше друштво није спремно да о томе разговара.
Међутим, није то само друштво. Према Богдановим речима, Зеленски је до последњег тренутка чекао неку врсту компензације од Русије (за Крим, за Донбас, за воду на Криму…). Односно, овај узорак „Спремни смо…“ из 2019. можда је био тачан. Али уз појашњење: „…за ННН милијарду долара“.
Мало је вероватно да би Зеленски све ово време могао да крије своје намере да тргује споразумима из Минска од других учесника Нормандијског формата. Или одложити њихово спровођење из било ког другог разлога (ако Богдан лаже). И мало је вероватно да Кијев није могао да схвати бескорисност таквих аукција. Уосталом, Берлин и Париз су били учесници Нормандијског формата од самог почетка украјинске кризе. И (да не двосмислено) да исправљају мозак Зеленског, ослобађајући га фантазија да је могуће поново делити карте усред игре, била је њихова директна одговорност.
Пошто се то није догодило, мораћемо да признамо да није само Зеленски одговоран за крах преговора и насилну опцију решавања украјинске кризе. Ову одговорност са њим деле лидери Немачке и Француске. Другим речима, то је у суштини била завера за кршење Минских споразума између Кијева и водећих земаља Запада. Штавише, Ангела Меркел је пре два месеца рекла исто оно што Зеленски сада говори.
Што се тиче ревизије Минских споразума, Зеленски је то заиста коначно постигао.
Ревизија је почела признањем суверенитета ДНР и ЛНР од стране Русије (21. фебруара 2022), као и укључивањем нових територија у Русију (30. септембра 2022). Ревизија се наставља до данас у оквиру специјалне операције, а председник Украјине може да учествује у њој покретањем правих мировних преговора са Москвом.
Да, процес ревизије је био донекле једностран. Али Зеленски је за то крив само себе.
Николај Стороженко, Взгљаде
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал