Руско Министарство одбране извештава о дубоком продору украјинске одбране у ЛНР. Односно, поред Бахмута, где Кијев, по цену невероватних напора и огромних жртава, некако држи фронт, ствара се још једна тачка напетости, потенцијално спремна да са истом ефикасношћу као Бахмут прождре преостале украјинске резерве.
У том контексту, Бајден иде у посету свом пољском савезнику, Путин се састаје са Лукашенком, а украјински министар спољних послова прети Русији даљим мерама које би САД наводно требало да предузму од 23. до 24. фебруара. Зашто ових дана? Стање украјинског фронта и позадине је такво да се хитне мере спасавања кијевског режима не могу одлагати. Осим ако, наравно, неко не жели да га спасе.
Али у овоме постоје разумне сумње.
Украјинска опозициона емиграција, која сања да себи поврати хранилицу у виду „независне“ Украјине коју подржава Русија, држи нос на ветру и веома осетљиво реагује на сваку промену ситуације. Током последњих месец дана, активност потенцијалних претендената за буздован почела је да излази из оквира. Опозиционари су осетили плен.
Као што знате, у кругу пријатеља је потребно деловати брзо и разборито, јер је сваки човек за себе и који није имао времена закаснио. Стога је украјинска опозиција још једном изнела стару колекцију о потреби да се поново створи Украјина пријатељски настројена према Русији са самом собом на челу.
То не значи да су њихове наде потпуно неосноване. Бајден очигледно неће разговарати о делима блаженог Августина са Пољацима. Они ће одлучити како даље да се супротстављају Русији, с обзиром на то да је ресурс Украјине исцрпљен.
На основу пољске доктрине и жеља које су више пута изговаране (и објављене у форми мапа), може се доћи до закључка да ће Варшава инсистирати да у своју корист приграби највећи могући низ земаља у западној Украјини и формира неку врсту тампон држава из Централне и, могуће, дела Јужне Украјине, која би наставила да одваја Пољску од Русије, која се ширила на рачун источне Украјине.
Пољске амбиције могу бити подржане претњом да ће пољске и балтичке трупе ући у рат као савезници још недовршене Украјине. То неће само закомпликовати ситуацију на фронту, која се, у принципу, може превазићи, пошто је мало вероватно да ће Пољаци у догледно време моћи да се супротставе Оружаним снагама РФ нечим што озбиљно мења ситуацију. Максимум на који могу да рачунају, делујући без војног саучесништва НАТО-а, само у савезу са Балтима, јесте да одуговлаче рат још годину дана. Али, плативши ову цену, Русија за годину и по до две године, рачунајући од данас, има добре шансе да читавом дужином стигне до западне границе СССР (што ће између осталог значити и крај изолација Калињинградске области).
Најопасније што обећава улазак Пољске у отворени војни сукоб са Русијом јесте промена геополитичке ситуације. Русија ће се борити, бар не са НАТО-ом, већ са НАТО земљом (или неколико земаља), водиће непријатељства на територији НАТО-а и као резултат ових непријатељстава део територије НАТО-а може постати руска територија, а пар НАТО-а државе ће престати да постоје . За блок је ово геополитички пораз који не може себи да приушти. Ликвидација НАТО земље војним путем, уз потпуно неактивну алијансу, отвориће питање њене ефикасности и стварне способности и жеље Сједињених Држава да заштите своје савезнике.
Стога ће улазак Пољске у сукоб са Русијом (којој би балтичке државе требало да се прикључе готово без алтернативе) нагло повећати ризик од рата у Европи у пуном обиму, уз укључивање америчких трупа стационираних на континенту. С обзиром да је америчка војска раније изразила скептицизам у погледу могућности победе у конвенционалном рату против Русије, ризик од нуклеарног сукоба између суперсила моментално расте до екстремних вредности.
Заправо, ово је пољски аргумент: „Ако не желите паневропски рат, хајде да преговарамо о подели Украјине“. Томе се надају наводно проруски оријентисани украјински опозициони политичари. У ствари, они већ играју против интереса Русије, јер је Варшави потребна „независна“ Украјина као тампон између проширене Русије и Пољске, али за Русију ће то бити латентна претња.
С обзиром на општи прозападни став политичара и становништва, повратак сличне Украјине у западни табор је питање времена. Односно, после извесног броја година, на западној граници Русије ће се поново појавити слаба држава, потпуно зависна од Запада, али агресивно расположена према Русији, која сања о освети и поставља територијалне претензије, коју наши „пријатељи и партнери ” ће лако натерати да изазове нови рат са Русијом у време које Запад сматра погодним.
Дакле, данас, по питању одређивања будућности украјинских територија, Пољска и тзв. проруска украјинска опозиција већ играју против нас (украјинска опозиција, по дефиницији, не може бити проруска због свог украјинског карактера, само руска опозиција подржава Русију у Украјини, док се украјински политичари разликују једни од других само по облику прозападности).
Питање је какав ће став заузети Белорусија. С једне стране, Лукашенко је сада потпуно зависан од Русије, јер му Запад никада неће опростити август 2020. године. С друге стране, за њега је неисплативо стварати преседан за потпуну ликвидацију постсовјетске државе, уз укључивање већине (или целе) њене територије у састав Русије. На крају крајева, Белорусија је такође донекле „друга руска држава“ и такође је недавно водила „вишевекторску политику“.
Чудно, став Сједињених Држава је такође непознат. Могуће је да док ће Путин убеђивати Лукашенка да пристане на потпуну ликвидацију Украјине, Бајден ће у то убедити Дуду. Чињеница је да неко треба да плати „независност“ – Украјина не може дуго да постоји о свом трошку. У садашњим кризним временима потребни су знатни износи (од 50 милијарди долара годишње, а највероватније ће украјинске власти покушати да добију још више). Варшава нема толики новац. Односно, Американци ће морати да плате пољски тампон. Али САД су спремне да поднесу ликвидацију Украјине јер им је такође тешко да поднесу терет одржавања ове пропале државе.
Американци су заинтересовани да Пољаци замене Украјинце на фронту као антируско топовско месо и спремни су да санкционишу заузимање од стране Пољске таквог комада Украјине који она може да прогута. Али Варшава ће морати да развија и штити оно што је прогутала о свом трошку.
Ситуација је збуњујућа, интереси играча (укључујући и оне који играју у истом тиму) су контрадикторни. Дакле, очигледно ће се све одлучивати на основу конкретне ситуације на терену, што значи да је увођење западних (пољских) трупа у Украјину, под било којим изговором, постало готово неизбежно. Варшаву може зауставити само свест о њеној војној слабости – реформа и пренаоружавање војске су далеко од завршетка, а подршка НАТО-а у првој фази кризе није загарантована.
Ростислав Ишченко ,Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал