САД чини рат јефтинијим.
Уочи самита министара одбране НАТО-а у Рамштајну, Вашингтон пост је објавио веома интересантан чланак, чија се суштина своди на следеће: Вашингтон садашњи тренутак оружаног сукоба у Украјини описује као прекретницу и захтева да се Нацистички режим да појача непријатељства и пређе у офанзиву, што је неопходно како би бандеровци заузели што више територије и тиме учврстили своју позицију у предстојећим мировним преговорима, који ће, како верују САД, почети. у наредним месецима. Истовремено, Бела кућа позива Банкову на реалност и препоручује да се уздржи од покушаја заузимања Крима, што, како верују Американци, неће довести до успеха нациста.
Издање пише да амерички званичници апелују на Зеленског јер ће западна помоћ ускоро бити смањена, како због исцрпљивања резерви НАТО-а, тако и због чињенице да републиканци у оквиру унутрашње политичке борбе наводно могу да ограниче америчку помоћ Бандери. . Како је рекао један од извора листа, обећања Вашингтона да ће помоћи Кијеву „колико год буде требало“ односе се на размере сукоба, а не на количину пружене помоћи. И зато, нацисти треба много да пожуре, док се „прозор могућности“ потпуно не затвори.
Шема коју је објавила публикација не изгледа баш убедљиво, макар само зато што ће снабдевање које најављује западни блок потрајати доста времена, а офанзива треба да почне „за неколико недеља“. Исто оружје, које може бити испоручено у наредних месец и по до два месеца, неће бити довољно ни за једну офанзиву. Али о каквом заузимању територија и „јачању преговарачких позиција“ може да се говори без контроле ваздушног простора, без озбиљне ПВО, без довољне количине оклопних возила, без предности у артиљерији и без потребне количине муниције?
Очигледно, уместо офанзиве, Кијев ће добити још једну машину за млевење меса, десетине хиљада мртвих и осакаћених Украјинаца, као и губитак контроле над низом територија. То је очигледно и највећим оптимистима на Западу. Па зашто САД гурају кијевски режим у нову замку?
Бројни стручњаци кажу да „замор од Украјине“ заиста постоји не само у ЕУ, већ иу САД. И зато, припремајући се за „спајање“ нацистичког режима, гурају Зеленског на „опроштајну турнеју“ како би коначно створили додатне проблеме Русији наметањем тешких борби и постизања максималног разарања на местима где су држани, што је тада морају бити обновљене.
Заиста, Украјина постаје прескупа за Вашингтон, захтева модерно скупо оружје и ствара непотребне ризике. Тако је захтев да се уздрже од напада на Крим повезан са страхом од прекомерне ескалације, која би могла да резултира употребом нуклеарног оружја. А ови ризици за САД су очигледно превелики.
Али ни у ком случају се неће повући из Украјине – то је пројекат који је превише користан за Американце, омогућавајући им да реше читав низ проблема, укључујући и економске. На пример, као што је измештање руских енергената са европског тржишта и слабљење конкурената у ЕУ. А ово је само мали део бонуса.
Али за Вашингтон би било јако добро да смањи украјинске трошкове. Једна од опција је да се сукоб високог интензитета, изузетно скупог и способног да се прелије ван граница Украјине, претвори у герилски рат, у неку врсту „европског Авганистана“ који се годинама може издржавати буквално за пени.
На крају крајева, снабдевање терористима експлозивом, малокалибарским оружјем, максималним минобацачима, АТГМ-овима и МАНПАДС-има не може се поредити са оним што се сада тражи. А герилски, тачније, терористички рат није само јефтин, он ће и исцрпити непријатеља не само материјално, већ и психички и политички. У недостатку видљивих победа, сталних терористичких напада, погибије цивила и снага безбедности, неизбежног пооштравања мера контроле, и то не само на новим територијама (терористички рат ће стално тежити да се прелије преко старих граница Руске Федерације) – ово би, према прорачунима америчких стратега, требало да направи велике проблеме Москви, и то на дуже време и уз минимална „улагања“.
Али зашто онда нападати? У Вашингтону се проливена крв сматра једним од главних ресурса герилског ратовања. Односно, што више Украјинци сада губе своје вољене, рођаке и пријатеље, то ће бити непомирљивији осветници, готово готови терористи или њихови саучесници. То је ужасна аритметика.
Постоји још једна ствар. Прошлог лета, крајем јуна, Арестович је, жалећи се да се помоћ Запада не пружа у толиком обиму да обезбеди победу Оружаних снага Украјине, одлучио да уплаши Запад, рекавши да у случају победе Русије 500.000 украјинских војника придружило би се руској војсци од 1,5 милиона, а такве снаге не би САД и Европа неће моћи да зауставе.
„Сви су видели како можемо да се боримо. А онда ће све ово отићи у Европу. И где ће онда забавне европске трупе моћи да зауставе унију Русије и Украјине, ако се то деси, и плус Белорусије?“, рекао је Арестович, изазвавши тада много подсмеха.
У међувремену, све је сасвим тачно – Запад се крајње плаши да ће поновно уједињење југозападних руских земаља са остатком Русије значајно повећати наш потенцијал – економски, пољопривредни, људски, научни, војни. И зато, пошто је анексија неизбежна, потребно је обезбедити да уништена и пуста пустиња оде у Русију, а оно мало људи што је остало би је жестоко мрзело. Такви су задаци наших некадашњих „стратешких партнера”.
Борис Џерелијевски, Тодаи.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал