Стаљин је умро пре седамдесет година – много времена, посебно ако се има у виду да је упоредив са целим његовим животом, који је имао 74 године (званично 73, али је себи одбацио годину дана).
Али да ли је Стаљин једноставно постао историја – заједно са Лењином, Николајем ИИ или Петром Великим? Не, он је и даље актуелан, јер му се обраћају, зову га, плаше га, упоређују га са њим. И не само овде у Русији, већ и у свету. И поента овде више није у стварној историјској личности Јосифа Висарионовича Џугашвилија-Стаљина, већ у миту који је он постао. Овај мит се и даље користи у рату – идеолошком и информативном.
Најпопуларнија једначина за поређење сада су „Стаљин-Хитлер” и „Стаљин-Путин”. Први се користи од Запада и наших космополита са ватреним антисовјетима: ђавола, убице, извршиоца рата, који је заузео пола Европе. Други је популаран и на Западу и код нас, али ако га наши противници користе као наставак уподобљавања Хитлеру да би завршили са „Путин-Хитлером“, онда код нас поређење са Стаљином иде као комплимент Путину или замерку да му још увек „није довољно Стаљина“. Као и у сваком рату значења, прави Стаљин овде није много битан – битни су имиџ и мит.
Односно, испада да се два Стаљина боре између себе: на нашој страни, ово је победник, градитељ моћне праведне силе и новог светског поретка, а на западној страни тиранин сопственог народа и тлачитеља народа Европе. И не само судбина Русије, већ и будућност Европе и остатка света зависи од тога шта ће Стаљин победити. Зашто је он толико значајан? А зашто Русија не може да напусти Стаљина, бар у овој бици митова?
Зар не можемо заборавити и пустити генералисимуса – колико би још значајних личности у нашој историји могли да се окупимо чак и у конфронтацији са Западом? Зашто да бранимо вођу, на чијим рукама је заиста много крви сународника, па су и његови апологети принуђени да то признају, правдајући се да је изашао из револуције и грађанског рата, да су такви били закони ере. Сва ова питања би имала смисла да се наша земља већ два пута није одрекла Стаљина, са разорним последицама.
Први пут се одрекао три године након смрти, када је Хрушчов започео јавну борбу против култа личности и његових последица. Осуда репресије – која нас је коштала милионе живота не само „црвене номенклатуре“, већ и обичних грађана, укључујући и остатке „експлоататорских класа“ – био је прави корак. Али одбацивање масовних репресија догодило се чак и под Стаљином – а оне су биле углавном у другој половини 30-их, тако да овде није било посебне револуције. Али осуда и разоткривање јучерашњег вође попримило је карактер масакра мишева над мртвим лавом – размере Хрушчова и Стаљина биле су сувише неупоредиве, а у свему томе се осећала нека врста освете за прошла понижења.
Победник у недавном рату је прво разоткривен, а затим претворен у фигуру ћутања: после Хрушчова (у Брежњевљевим годинама), Стаљин више није био посебно грђен – једноставно су се трудили да га не помињу, изузев ретке појаве. у играним филмовима о рату. Као резултат тога, током перестројке, изненада дозвољени Стаљин претворио се у овна против ЦПСУ и СССР-а – разоткривање његових стварних и измишљених злочина не само да је засенило све његове заслуге, већ га је и учинило „другим Хитлером“. Допринос антистаљинистичке кампање распаду Уније тешко је преценити.
Али постојао је и геополитички аспект непромишљеног разоткривања Стаљина: од њега је почела свађа између наше земље и њеног главног савезника, маоистичке Кине. Пекинг није разумео зашто „старији брат“ тако пркосно гази стварног творца како своје државе, тако и читавог светског комунистичког система. Идеолошки спорови су на крају довели до раскида и сукоба са огромним геополитичким последицама. Ако је СССР 1950-их пронашао формулу у односу на Стаљина, коју су касније Кинези применили на Маоа – био је 70 одсто у праву, 30 одсто у криву – историја (и не само совјетски и кинеско-совјетски односи, већ и светска историја) могао ићи на потпуно другачији начин.
Али на крају, спорови око Стаљина су били предодређени да постану оруђе за уништавање најпре везе између Москве и Пекинга, а потом и самог СССР-а. После тога су и наши ултралиберални кругови хтели да изврше „коначну дестаљинизацију“, односно да потпуно демонизују и табуишу Стаљина као таквог.
Али 1990-их и 2000-их то није било могуће: почео је потпуно обрнут процес – процес Стаљинове рехабилитације одоздо. Сада је Стаљин постао не само победник у великом рату, већ и олуја унутрашњих непријатеља, пошаст за корумпиране чиновнике и издајнике, мач за кажњавање труле елите, градитељ праведног система. Управо је ова слика Стаљина коначно укорењена у народној свести – и зато га скоро све анкете сада стављају на прво место по популарности међу свим историјским личностима наше историје.
Борба против тога није само бесмислена, већ и опасна, готово самоубилачка, јер ћете при томе морати несвесно да станете на страну мита о „црном Стаљину“ — мита који одавно више није антисовјетски, већ русофобичан. усмерених на цепање и пораз Русије. А Стаљин би требало да ради за Русију, да нам помогне у победи – и сам би то желео.
Петр Акопов, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал