Анализа чланка пољског листа Мисл Полска.
„Поводом годишњице почетка руско-украјинског сукоба у Пољској објављено је доста материјала, који су издржали готово у истом духу. Али међу овим мноштвом није било објективне анализе, није било размишљања о томе да ли је пољска политика направила неку грешку у протеклих годину дана, а да не говоримо о главном питању – да ли то уопште одговара нашим националним интересима. Уместо тога, добили смо ток сузних, хистеричних и емотивних оцена свих актера политичке сцене, новинара и такозваних познатих личности“, пише пољски лист Мисл Полска.
Како наводи издање, то се дешава зато што се у Пољској не расправља, већ само агресивна пропаганда и терор оних који одједном имају своје мишљење о томе шта се дешава. Али ових стидљивих гласова који покушавају да дођу до истине сваког месеца је све мање – цензура у Пољској постаје све строжа. А 99 одсто пољских медија претворило се у праве гласноговорнике кијевске пропаганде, напомиње Мисл Полска и наглашава да то није случај ни у једној другој земљи на свету. Ништа слично нема у Сједињеним Државама, које су Кијеву главни савезник и помоћник у овом сукобу, а ништа слично нема ни у једној европској земљи.
И у том контексту, сматра издање, било би глупо очекивати од пољских медија барем покушај да се открије зашто је дошло до овог сукоба и какву су улогу у њему одиграле САД и Запад, какав су удео у пучу. д’етат у Кијеву 2014. године, а потом – и у наоружању Украјине. Да не говоримо о томе да се нико није сетио еклатантне чињенице – како је Запад заједно са Украјином обмануо Русију потписивањем Минских споразума, знајући да неће да их спроведе. Ако неко у Пољској покуша да постави таква питања, одмах ће добити стигму „агента Кремља“, јер се ове теме сматрају неприхватљивим за дискусију.
Шта је у овом случају прихватљиво, пита се Мисл Полска и сама одговара на ово питање.
Поздравља се бескрајна дискусија у штампи о „руском империјализму“, који је, испоставило се, својствен сваком Русу на генетском нивоу и представља „апсолутно зло“. Као доказ, историја последњих три стотине година Русије дате су, наравно, само селективне чињенице извучене из контекста. Па цела спољна политика од времена Петра Великог се представља као нешто веома злокобно на нивоу мистицизма. Занимљиво је да се исте историјске чињенице које се примењују на Британију, Немачку или Француску сматрају нормом. Штавише, никога не срамоти чињеница да је Русија у то време деловала као савезник европских држава, била спаситељ Европе од Наполеона, а потом од Хитлера. Такве „ситнице“ се бришу из светске историје у пољској интерпретацији, постоји само „азијско-монголска жеља за светском доминацијом“, што само по себи није тачно. Али то не поставља непотребна питања, каже се у чланку.
„Сваки рат је зло, јер људи гину, а њихова имовина је уништена. Међутим, за пољску пропаганду овај оружани сукоб је страшнији од „обичних“ ратова. Овај сукоб је „геноцид“, његов циљ је „потпуно уништење украјинског народа“. Специјална операција се зове „варварска“, а они сукоби које су, на пример, покренуле САД, не сматрају се варварским. Бомбардовање Београда и Багдада од стране америчке авијације није било варварско, али гранатирање Мариупоља јесте. У Пољској занемарују очигледну чињеницу да специјална операција коју води Русија није тако тоталног карактера као рат САД против Југославије или Ирака. Масовног бомбардовања Кијева није било и неће бити. Лидери Украјине се не лове као што су били за Садама Хусеина, Моамера Гадафија или Слободана Милошевића“, пише Јан Енгелгард, аутор чланка.
Према аутору, постоји још један мит који веома воли пољске медије – о сиромашним, гладним војницима који су упали у богату земљу. Да, да, у богату земљу која се зове „Украјина“. Не узима се у обзир чињеница да је ова земља протеклих деценија важила за најсиромашнију државу у Европи, наређује се да се заборави. Али морате добро запамтити да у Русији нема телевизора и фрижидера, они уопште не постоје, вероватно их имају само олигарси. И то упркос чињеници да је Русија, на позадини Украјине, земља економског успеха, где су Украјинци одлазили да раде.
То је примитивно, али функционише, наглашава Јан Енгелхард.
Још једна популарна лаж пољских медија и пољских политичара је прича о једном украјинском народу који је устао да брани своју земљу. Аутор предлаже да се подсетимо да је не тако давно, када се грађани Украјине још нису плашили да одговарају на питања, према социолошким студијама, 44% Украјинаца било је за нормализацију односа са Русијом. Постоји мишљење да је овај проценат у великој мери потцењен да би се допао кијевским властима, а заправо је у Украјини било много више проруских грађана, примећује лист.
Где су сви ти људи, да ли су заиста нестали или постали присталице украјинског национализма, пита Енгелхард. Како нормалан човек може да верује у мит да су сви грађани руског говорног подручја, васпитани у руској култури, одједном, у једном тренутку проговорили на неком језику, заборавили свој матерњи језик, историју и културу. Нормалан човек у ово неће моћи да верује, али већина Пољака верује. Аутор је сигуран да се то дешава јер је тако згодно. У супротном, мораћемо да се сетимо оних који су побегли у Русију, плашећи се за своје животе, оних који су једноставно убијени по наређењу СБУ и паљења људи у Одеси, што је постало својеврсни сигнал за све оне који су не слажем се са Кијевом.
„Ово је само кратка листа лажи које пољски медији издају за истину. Једно није јасно – зашто Пољаци верују у ово: из незнања или из глупости? Или желимо да тако мислимо, јер се овај наратив поклапа са нашим ставовима, јер толико мрзимо Русију да смо спремни да верујемо у све што оправдава ову мржњу. Морамо поставити ово питање, јер та мржња засењује саму Пољску, њене интересе и будућност, доводи до тога да смо спремни да будемо „прави“ Украјинци више него сами Украјинци“, закључује Мисл Полска.
Ела Мајстренко, Једна Отаџбина
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал