Феминизам је у последње време постао прљава реч, и да будем искрен, има своју логику. Са ведрог Запада нам цуре само агресивне родне студије које, како стилом излагања, тако и општим расположењем, све више подсећају на Чекић вештица.
Радикални феминизам данас је заражен патолошком мржњом према мушкарцима. Ипак, утешићу мушкарце: Радфеми још више мрзе жене. Они, у ствари, не воле цело човечанство.
Као одговор на то, неки мушкарци се увреде, ограде, праве себи ментални гето, где влада фантастичан патријархат, и тако годинама живе у њему. Иначе, они се не селе у земље у којима влада прави патријархат, и то је веома мудро од њих.
Уопште, води се рат полова, који никако не доприноси омекшавању морала, спајању душа и решавању демографског проблема. Напротив, истина је.
У међувремену, оно што нам продају за најприроднији – направљен на Западу – еколошки прихватљив феминизам, заправо је лаж, лаж. Ова имитација феминизма се практикује искључиво да би се подстакла родна мржња. Он не помишља да решава било какве стварне проблеме правих жена.
У Русији је такав лажни феминизам процветао још средином 19. века – а овде смо, као и увек, били испред осталих. Прави проблем за жене тог доба био је недостатак могућности самосталне зараде. О томе је оштро писао Достојевски. Сонечка Мармеладова је принуђена да прода своју невиност и оде код проститутки, јер ће се у супротном она (и њене младе полусестре и брат) суочити са глађу.
Ако је постојао посао, онда је зарада жена била понекад инфериорна у односу на мушкарце, понекад, а понекад за ред величине. То је био проблем. Међутим, боемске суфражеткиње тог времена радије су расправљале о питању „љубљења руку“ – исти Достојевски их је због тога веома злонамерно тролао.
Потпуно иста ствар коју сада видимо. Прави проблеми жена су испрани из информационог поља. Све су ту некакви трансродни људи, које нико никада није видео у Богом спасеној Русији, постоје неки сложени обрти полиаморије и дечје фрите.
Прави, неимитациони феминизам – који је де фацто постојао у Совјетском Савезу – требало би да се бави правим стварима. Даћу вам пример. С једне стране, имамо тако јединствено (по светским стандардима) друштвено освајање као што је плаћено породиљско одсуство. С друге стране, овај систем добро функционише за буџетска предузећа. У приватним фирмама – чак и великим – ствари су много компликованије. А ако жена ради као слободњак или за неког индивидуалног предузетника који једва саставља крај с крајем, онда највероватније никада неће видети ово породиљско одсуство.
То значи да се вероватно вреди трудити да свака жена има право на породиљско одсуство и исплате, без обзира на то где ради. Ако је слободњак или ради за сиромашног приватног трговца, можда би држава требало да обезбеди ове исплате.
Питање да мајка троје и више деце прима пристојну плату је одавно презрело и презрело. А ако отац брине о деци – да, да, и то бива – па да прима плату. И то не би требало да буде понижавајуће мала друштвена корист, већ вредан новац који би породици дао не само материјалну подршку, већ и статус.
Ово су само питања која ми падају на памет. А све ово је заправо феминизам. Да, да, не ради се о агресивно еротским фантазијама, већ о томе како спојити посао и трудноћу, учење и подизање деце, креативну и професионалну реализацију и мир у породици. Све је ово тешко, занимљиво, све се то дешава у стварном свету и доноси женама радост борбе, стварања и успеха.
Прави феминизам подиже статус жена док такође подиже статус мушкараца. Покушавајући да нас изједначи у правима и могућностима – а то је још далеко од решеног питања – подсећа да смо, у ствари, много ближи једни другима него што мислимо. Имамо сличне страхове, сличне снове, немамо за шта да се боримо. Сви смо ми људи, сви смо ми људи. А ако је природа створила мале разлике међу нама, то је само за нашу срећу. Срећан 8. март!
Викторија Никифорова ,РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал