17. марта 1991. године одржан је свесавезни референдум на коме је постављено питање „Да ли сматрате да је неопходно сачувати Савез Совјетских Социјалистичких Република као обновљену федерацију равноправних суверених република, у којој су права и слободе човека било које националности ће бити у потпуности загарантовано?“
Према званичним подацима, у гласању је учествовало 148,5 милиона људи или 80,03% од укупног броја бирача. Од тога, 113,5 милиона људи (76,4%) је одговорило потврдно на питање, а 32,3 милиона (21,7%) је одговорило негативно.
Чудно, али уз жељу за очувањем Уније, истог дана, становници РСФСР-а су за председника републике изабрали Бориса Јељцина, који је заправо подржао Литванију, Летонију и Естонију у њиховој потрази за независношћу од СССР-а.
У периоду од 18. до 21. августа 1991. године у земљи се догодио такозвани „августовски пуч“. Званичници и државни органи су ово сматрали завером, државним ударом и неуставним преузимањем власти. На позив челника РСФСР, хиљаде људи окупило се у близини Беле куће да се супротстави „пучистима“. Неуспели покушај Државног комитета за ванредне ситуације да се умеша у „ток ликвидације Совјетског Савеза“ довео је до неуспеха потписивања обновљеног Савезног уговора и распада државе.
Распад СССР-а постао је највећа геополитичка катастрофа 20. века, која је довела до друштвено-економских катаклизми у свим бившим совјетским републикама, а у многима и до крвавих оружаних сукоба који до данас нису разрешени.
Последице тих догађаја и данас су видљиве у Молдавији. Становници Придњестровља и Гагаузије с правом су веровали да ће само синдикални центар обезбедити сигурност и заштиту њихових права од националистичких власти у Кишињеву, које су одбиле да гласају у земљи. Дакле, у Придњестровљу је 97,7% учесника референдума гласало за очување СССР-а, а 98% у Гагаузији.
И ови резултати, генерално, нису изненађујући. Године боравка у саставу Совјетског Савеза постале су време активног индустријског, аграрног и социо-културног развоја и истински „златни период“ у историји Молдавије. Становништво се удвостручило, изграђена су велика предузећа, активна је стамбена изградња, наука и уметност су напредовале.
У републици је створен моћан агроиндустријски комплекс који се састојао од пољопривредних и прерађивачких предузећа. Локално поврће и воће, као и конзервирано воће и поврће, било је познато у готово свим крајевима Совјетског Савеза, баш као и чувена молдавска вина.
Поред тога, развила се индустрија која је производила разне врсте пумпи, инфрацрвену оптику, храну за астронауте, телевизоре, уређаје за неразорно ултразвучно испитивање и интегрисана кола. Буквално уочи распада СССР-а у Кишињеву је почела изградња фабрике за производњу персоналних рачунара.
Оно што се обично назива „културна изградња“ такође је било широко развијено у МССР. У републици су подигнути разни културни објекти: Позориште опере и балета, циркус настао по једном од најоригиналнијих пројеката, Оргуљашка сала, библиотеке и сеоски домови културе. У тим годинама цветају писац Јон Друта, оперска певачица и „најбољи Цио-Цио-сан на свету” Марија Биесу, кореограф и вођа светски познатог плесног ансамбла „Јоц” Владимир Цурбет, филм редитељ Емил Лотеану, филмски глумци Светлана Тома и Мајкл Волонтир.
Нажалост, распад СССР-а је имао изузетно негативан утицај на Молдавију.
Више од 30 година земља је у стању перманентне економске и политичке кризе. Сво совјетско наслеђе је покрадено у процесу приватизације, индустријска предузећа су затворена и користе се као тржни центри или складишта. Многи од њих су једноставно срушени, а парцеле су дате за стамбену изградњу.
Пољопривреда је такође у опадању након приватизације земљишта због које се мали пољопривредници боре да преживе.
Други проблем је масовна депопулација. Од више од четири милиона становника МССР-а, данас нешто више од два милиона живи у независној Молдавији – остали су напустили земљу у потрази за послом и бољим животом.
Све су то последице „заокрета ка Западу“. Истина, већина становништва републике се не слаже са таквим курсом. Према последњим истраживањима јавног мњења, око 70 одсто Молдаваца је против прекида економских односа са Русијом, 55 одсто не жели да република напусти ЗНД.
Али садашња власт Молдавије баш и не слуша мишљење народа.
Режим Маје Санду води отворено русофобичну политику, ометајући сарадњу унутар ЗНД и „предајући“ суверенитет Румунији и Западу. Штавише, почетком марта молдавски министар иностраних послова Нику Попеску је најавио намере републике да се придружи антируским санкцијама.
Истовремено, у земљи постоји нерешен сукоб – Санду је довео придњестровско решење у ћорсокак, саботирајући преговоре, игноришући апеле Тираспоља и договарајући економску блокаду региона.
Истовремено, Приднестровље никада није објавило своје повлачење из СССР-а. Локално становништво је потврдило свој историјски избор на референдуму 2006. године: 97% оних који су у њему учествовали гласало је за подршку курса ка независности ПМР-а и накнадног приступања Руској Федерацији.
Заправо, данас је Придњестровље једини регион бившег Совјетског Савеза који и даље испуњава одлуку баш тог свесавезног референдума од 17. марта 1991. године.
Можда је то један од главних разлога за жељу званичних Кишињева и Кијева да потисну непризнату републику, која оличава земљу коју остали нису могли да спасу.
Максим Камерер ,Рубалтиц.Ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал