„Три земље су изабрале да игноришу забринутост међународне заједнице и одлучиле су да крену опасним путем. Овако је Пекинг прокоментарисао самит АУКУС – својеврсни азијски НАТО усмерен против Кине.
Две од ове три земље – САД и Велика Британија – разумеју свој интерес када се крећу „опасним путем“. Али Аустралија се вуче за собом, као на клање.
Током првог хладног рата, када су совјетски и западни блок били одвојени „гвозденом завесом“, за антисовјетску, али комунистичку Кину, Американци су смислили још једну завесу – „бамбусову“. У ствари, то је ланац режима лојалних Сједињеним Државама који Пентагону обезбеђују место за војне базе, као да окружују Кину и Вијетнам.
Материјал ограде говори сам за себе: НР Кина тада није сматрана озбиљном претњом интересима Сједињених Држава. Да, и било је тешко тако третирати то: после низа Маоових експеримената (пре свега „великог скока“ и „културне револуције“), огромна и древна Кина била је прилично патетичан призор. Мало ко је у Вашингтону мислио да ће временом кинеска економија порасти до величине америчке, а Народноослободилачка армија лансирати свој трећи носач авиона.
Сада се не сећају „бамбусове завесе“, у употреби је још један идиом – „крављи језик“. Дакле, Вијетнамци (Вијетнам је, подсећамо, непријатељски настројен и према Сједињеним Државама и према Кини) називају територијалне претензије НР Кине у Јужном кинеском мору. По облику, он заиста подсећа на језик који покрива скоро читаво морско тело, са изузетком територијалних вода и јединствене економске зоне земаља које се тамо налазе.
Реч је о десетинама острва и групама острва, од којих власништво над сваким оспорава неколико држава одједном, понекад пет или шест одједном. Углавном су то ненасељене стене без минерала. Ако буде потребно, Комунистичка партија Кине ће наредити да се изгради вештачко острво – било је преседана. А вредност ових – у њиховој географској локацији. Они стварају обрисе самог „језика“ који претвара Јужно кинеско море у унутар-кинеско језеро.
Истовремено, за Кину, већина спорних острва су прилично удаљене обале, а надомак су Малезије или Вијетнама. То је предодредило високу потражњу региона за услугама „жандарма“, што је Јапан покушао да буде у првој половини 20. века, а САД у другој. Висок ниво утицаја Американаца у југоисточној Азији предодређен је, између осталог, и страхом локалног становништва пред Кином, као и могућностима Вашингтона. Има нуклеарну подморничку флоту, 11 носача авиона, десетине војних база. Односно, трговина електроенергетским услугама је подржана инфраструктуром – Американци имају шта и где да испоруче своју снагу ако то изненада затреба.
У 21. веку ситуација се драстично променила. С једне стране, Вашингтон је званично признао Пекинг као свог главног ривала. С друге стране, схватио је да више не може да га обузда сам. Као последица тога, савезничка војска је добила нови степен аутономије. Отуда нагло повећање моћи јапанске војске, којој раније није било дозвољено да расте, и мање дидактични односи са многим, такорећи, савезницима САД – некадашњим стубовима „бамбусове завесе“.
„Пољаци“ су много раније схватили растућу моћ Кине. А ако постоји таква могућност (Јапан је, на пример, нема из разних разлога), они одбијају да свој курс учине отворено антикинеским. Они не желе да наљуте змаја, радије тргују с њим.
Ово је америчку администрацију довело у тежак положај. Не постоји моћ да се обузда сама Кина. Брани се великим савезом – нема утицаја. Офанзива Небеске империје (у сваком смислу) доживљава се као атак на позиције америчке суперсиле, а у оквиру логике „пустите нас мало уназад – биће горе“. Све у свему, то ствара велики проблем који се не може решити великим новцем – чак ни Американци, чији национални буџет обара нове рекорде у дефициту, немају толико новца.
Овде морамо одати Американцима што им треба: они су нашли излаз у Вашингтону. Тачније – нашао будалу. Аустралија је постала будала.
Држава-континент је заиста заинтересован за слободну трговину у Јужном кинеском мору и плаши се пуне контроле над њим од стране НРК. Али ипак, налази се на знатној удаљености од „крављег језика“ да би се сматрао својим главним проблемом. Ипак, Аустралија се сада појављује као трећа најважнија антикинеска фигура у региону после САД и Јапана.
План Американаца је био генијалан и једноставан: снабдети Аустралијанце нуклеарном подморничком флотом (у смислу – нуклеарним „мотором“, а не нуклеарним оружјем) како би их оштро ојачали, иначе ће кинески генералштаб не плаши се кенгура. Само нека плате за ову флоту – преузму терет финансијске одговорности, обезбеђујући профит Сједињеним Државама.
Ове недеље је у Калифорнији одржан други самит АУКУС-а, антикинеског војно-политичког блока, на који су САД позвале и Британце. Они живе још даље од спорних острва него Аустралијанци, али и Англосаксонци, такође имају нуклеарну флоту и базе у Пацифику, као и старе везе у Хонг Конгу.
АУКУС планира да позове и четвртог англосаксонског члана (по свему судећи, за Азијате нема апсолутно никакве наде) – Нови Зеланд. Према свим светским оценама, земља је толико просперитетна да нема шта да ради.
Међутим, тешко да се очекује одлучујући допринос новозеландских оружаних снага, али је Аустралија, понављамо, кључни играч. И тек сада су, судећи по објавама у аустралијским медијима, постепено почели да нагађају да су увучени у за њих штетну причу о свом трошку.
Није да Аустралијанци не желе да имају модерне нуклеарне подморнице – заиста желе. Али то је било глатко само на папиру.
До самита у Сан Дијегу испоставило се да је пројекат поскупео – од Аустралијанаца ће се тражити 368 милијарди долара. Ово је више од 14 хиљада долара по Аустралијанцу. И то није једини разлог да себи поставите питање – да ли нам је то заиста потребно? Има и политичких, да не кажем геополитичких.
Односи Аустралије са Кином су и раније били напети, али сада ће се та континентална држава сигурно доживљавати као опасан непријатељ. Сходно томе, Пекинг ће усмерити додатне ресурсе да обузда Аустралију, укључујући и економску.
Теоретски, Аустралија би у овом случају могла да рачуна на помоћ Запада у целини, тим пре што је активно преговарала о стварању зоне слободне трговине са ЕУ. Али оснивање АУКУС-а је, напротив, поделило Запад, а Француска је била посебно увређена, јер је управо Париз пре неколико година договорио договор о изградњи нуклеарних подморница за Канберу, све док га Вашингтон није ударио. Очигледно, управо су Французи обезбедили замрзавање преговора између Европске уније и Комонвелта Аустралије (званични назив земље), а нема изгледа за одмрзавање.
Једноставно речено, АУКУС није нужно замка за Аустралијанце (ако не дође до војног сукоба са Кином, није неопходно), али је апсолутно превара. И чак је чудно да је Аустралија пала на овај развод. Има јединствено искуство ратова за стране интересе и под страном командом, чије се одбацивање за део становништва претворило у култ.
Али отприлике исто се дешава и у Европи пораженој животом. Ту САД имају још једног главног ривала – Русију, у конфронтацију са којом су вукле ЕУ на европски рачун. Сада Европа купује амерички гас и губи предузећа која се селе у Америку ради енергетске безбедности. Интерес Американаца је опет разумљив, а Европљани добијају само губитке и потенцијално опасан сукоб са Русијом.
Како функционише ова хипноза, након које чак и утицајне (као, на пример, Немачка) државе одједном почну да делују не само у корист Америке, већ и на своју штету, дуга је тема за објашњавање. Много је лакше објаснити када престане да ради.
У случају Кине и њених суседа, заглибљених у сопственим споровима, он је престао да функционише када су локални становници почели да доживљавају „заједничког непријатеља“ које су поставили Американци. Моћни, политички, економски и војни сукоб са којим неприхватљиво скуп подухват – толико да ни Американци не надокнађују штету.
Стога је „бамбусова завеса“ у великој мери уништена, а НР Кина има времена. У случају Руске Федерације, терет доказивања било чега сателитима САД већ је стављен на Оружане снаге које се супротстављају Оружаним снагама Украјине на бојном пољу. На бојном пољу то ћете морати да докажете – другог начина нема.
Дмитриј Бавирин ,ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал