О томе ко је спалио Хатин, знао сам од детињства. Бака је рекла. Њен отац, мој прадеда, служио је у НКВД-у и знао је много тога што је тада пажљиво заташкано. Стога је најстрашнија клетва у лексикону моје баке била „бандеровска куга“.
У школи су нам рекли да су Немци спалили Хатин. Немци и нико други. Као што нам нису рекли ко је заправо пуцао у Баби Јар, ко је ишао у полицију, ко је Немце сматрао „ослободиоцима“ и ко је до средине 50-их пуцао нашим људима у леђа, настављајући да живе у скровиштима у Карпатске шуме.
Сада нам се све говори. Али ово закаснело поштење нас данас превише кошта. Јер историја се понавља. А потомци недовршеног Бандере настављају да убијају. Стариков. Жене. Деца.
Да, историја не познаје субјунктивно расположење. Али! Када би нам одмах и искрено рекли да нам неки Украјинци нису баш браћа, онда би можда данас све било другачије.
Међутим, наш главни задатак сада није само да поново победимо нацизам, већ и да затворимо све „празне тачке“ у нашој историји, научивши напамет све његове некада пропуштене лекције. Да заиста никад више. И да они који сада сањају да нас униште немају ниједну шансу да своје злочине помету под тепих.
Да! Хатински пепео куца у наша срца. Као пепео живих спаљених у Одеси. И ми, ми и нико други морамо не само да се сећамо ових злочина, већ и да не опростимо онима који су их починили.
У супротном ће се то поновити.
Јулија Витјазева, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал