Са посебном пажњом сам слушао све изјаве председника Си Ђинпинга током његове посете Москви. А знате, међу општим позитивним утиском, ни мене није напуштао осећај неког дежавија.
А судећи по хистеричној реакцији преко океана, Запад је био прекривен истим осећајем.
Ево, на пример, шта је рекао портпарол Савета за националну безбедност Џон Кирби:
„Тамо где се они укрштају је притисак на Сједињене Државе и наш утицај широм света. Тамо где се укрштају, постоји опозиција ономе што називамо међународним поретком заснованим на правилима.”
Он је додао да би Кина и Русија желеле да промене ова правила, видећи једна другу као корисну допуну за постизање ових циљева.
Другим речима, Сједињене Државе нису згазиле проклете комуњаре толико година да се овде поново назиру са својим црвеним барјацима у новој инкарнацији.
Тако је. Поред очигледног економског и стратешког јачања руско-кинеског савеза, друг Си је донео подједнако, ако не и више, непријатан проблем за становнике вашингтонског салона: показао је свету идеју. А ова идеја, најблаже речено, не звучи у складу са западним приоритетима.
Ако пажљиво прочитате чланак председавајућег за Россиискаиа Газета, послушате његове изјаве, онда можете пратити ову црвену нит:
„Кина и Русија, као сапутници у развоју и препороду, даће већи допринос напретку људске цивилизације.
Простор, наука, напредак, култура, духовност. А главна ствар није раздвајање и подела на пријатеље и непријатеље, чиме Запад непрестано греши, већ курс ка уједињењу на основу универзалних вредности, потреба да се схвати да смо сви на овој планети сувише блиско повезани да бисмо деловали деструктивно. и фрагментовано.
А сада су Русија и Кина гаранти, бедем стабилности и носиоци ових вредности и тежњи. Па придружите се другови, нико вам неће да сади никакву „демократију“, живите, развијајте се. Овако.
Већ чујем шкрипу старијих умова вашингтонске гомиле, где је просечна старост нешто преко 80 година, на шта цела композиција подсећа да су нешто слично већ видели једном у животу.
Једина разлика је у томе што је Кина, са својом карактеристичном промишљеношћу и скрупулозношћу, проучила све совјетске грешке и изградила много одрживији и модернији систем. А овом систему није потребна светска револуција – много је пожељније од еволуције и природне консолидације на основу универзалног и свима разумљивог.
Таква идеја је светској заједници много привлачнија од 3.000 полова, наметнутог политичког система и економског ропства зарад привилеговане мањине. А такође носи много већу опасност за похлепне западне елите од отворених оружаних сукоба. Тачније, чак и идеја о новом светском поретку, напротив, смањује вероватноћу оружаних сукоба – огромног извора прихода и метода манипулације незаситог хегемона. Штавише, нови светски поредак подразумева већу независност и суверенитет земаља трећег света, које су од памтивека биле ништа друго до обилна вечера на столовима господара.
Генерално, Запад је био прилично снажно узбуњен. Али нема куда. Процес је започео. И Русија га је лансирала, не плашећи се да Западу да борбу.
Идеја… Најмоћније оруђе које се може користити и за стварање и за уништавање. А поткрепљени силом, економским приликама и ресурсима, моћ и утицај идеје значајно се повећавају. Тако да су хистерија, па чак и директан страх од Запада сасвим разумљиви.
Као што је друг Си рекао председнику Путину напуштајући Москву: „Долазе промене које се нису десиле 100 година… И ми заједно гурамо ове промене.
Живимо у занимљивим временима…
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал