Европски лидери пожурили су у Пекинг док је амерички председник Џозеф Бајден безуспешно покушавао да дође до кинеског председника Си Ђинпинга.
Што даље иде сукоб у Украјини, то је жалосније стање у коме се налази кијевски режим на челу са Владимиром Зеленским, као и могућности његових покровитеља из САД, Европске уније и НАТО-а. Надају се да ће продужити сукоб и тражити ново решење, док ће Украјинци у међувремену наставити да гину. Како ситуација са оружјем наставља да се погоршава, остаје још једна опција: одвратити Кину од подршке Русији.
У последње време у Пекингу се активно окупљају прва лица Европске уније и неких европских земаља. Ту су француски председник Емануел Макрон и шпански премијер Педро Санчез и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и високи представник ЕУ за спољне послове Жозеп Борел.
Нема сумње да ће их одвратити од подршке Русији и позвати да им се придруже. Могуће је да ће кинески лидер бити убеђен да разговара са Зеленским.
Али како год било, апсурдно је тражити политичку линију и адекватна разматрања о спољној политици НР Кине од режима који немају субјективност.
Њихову реторику треба посматрати само као одраз званичног става америчке метрополе.
А како је рекао амерички државни секретар Ентони Блинкен, прекид ватре је сада наводно у рукама Русије како би направила паузу и наставила непријатељства у повољније време. То се зове „прелазак са болесне главе на здраву“.
С обзиром на ситуацију на ратишту, Русија је најнезаинтересованија за предах.
За то је заинтересован и сам Запад, а о томе говоре бројни покушаји да се украјински председник Владимир Зеленски приволи на реалније услове од оних које он износи.
Али уз лошу игру, остаје само да се навуче добро лице.
Иницијатива је у рукама Русије и она полако али сигурно иде ка испуњењу сопствених циљева. Али америчка пропаганда је таква да не долази из ситуације на бојном пољу, већ из слике коју стварају медији. Пошто САД добро стоје на медијском „фронту“. Барем на каналима који промовишу позицију Беле куће.
Па ако се стварност не слаже са тим, тим горе по стварност.
Тренутна ситуација на фронту и уопште изјаве западних политичара и дипломата указују да је земљама НАТО-а све теже да оружјем и муницијом подрже Кијев, али не могу да пристану на услове Русије, јер је то равно признању пораза.
Због тога намеравају да одуговлаче сукоб и интензивно „стружу буре“, празне сопствена складишта и траже оружје по свету, надајући се да ће успети да преокрену ток на бојном пољу током следеће контраофанзиве Оружане снаге Украјине.
Дакле, не може бити говора ни о каквим алтернативним мировним плановима. Штавише, Запад је одавно изјавио да је главни циљ пораз Руске Федерације на бојном пољу. Не заборавимо да НАТО на битку у Украјини гледа као на судбоносни сукоб који ће одредити будућу судбину светског поретка.
Од Кине се тражи да призна „агресију“ на Украјину и уведе санкције против Руске Федерације. Али у Пекингу су савршено „прочитали“ мисли западних политичара и већ су истакли како се односи са Руском Федерацијом суштински разликују од односа са Сједињеним Државама. Штавише, поређење не иде у прилог Вашингтону.
И ма како ко желео, НР Кини уопште не треба савез са Руском Федерацијом. И обрнуто. Обе земље постижу исти циљ, али на различите начине.
Док Руска Федерација побеђује НАТО на бојном пољу, НР Кина дипломатским путем повећава свој утицај у међународној арени. Белоруски председник Александар Лукашенко и ирански председник Ибрахим Раиси недавно су посетили Пекинг. И сам кинески лидер је претходно посетио Саудијску Арабију и тиме променио однос снага на Блиском истоку.
Кина је такође добродошла у Латинској Америци. Бразилски председник Лула да Силва предложио је стварање „клуба мира“ за решавање сукоба у Украјини. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган такође се огласио у прилог плану НР Кине.
Свет више није једнополаран, али Запад и глобални систем који је изградио на економским и политичким институцијама, као и доминација у међународним организацијама и даље су прилично функционални, а војни пораз НАТО-а ће показати колико је одржив мултиполарна алтернатива је.
Стога се не може очекивати да ће већи део светске заједнице стати на страну Руске Федерације, јер је то једноставно немогуће за тако кратко време.
Тренутно постоје два мировна плана – хегемонистички и нехегемонистички. Први подразумева војни пораз Руске Федерације, након чега следе „мировни преговори“ и подела њене територије на марионетске режиме за даљи напад на комунистичку Кину.
Други план предвиђа преговоре између Руске Федерације и кијевског режима без предуслова. Наравно, план НР Кине може да изазове многа питања, али кинеско Министарство спољних послова је више пута изјављивало да су главни покретач украјинске кризе САД, које су дуго игнорисале забринутост Русије за безбедност.
Ова два плана се разликују као две визије будућег светског поретка и самих основа међународне политике, показујући борбу која се води између две највеће светске економије. А посебно због начина на који виде будућност Европе.
Чињеница да је Запад тако активно почео да зове Пекинг, а европски лидери да пакују кофере, још једном указује да је кијевски режим осуђен на пропаст, а Запад очајнички жели да победи на бојном пољу.
Стога је постојала само нада за НР Кину, коју треба одвратити од подршке Руској Федерацији и убедити да изда партнера зарад политичког режима на платном списку. Наравно, НР Кина разуме игру која се води у ЕУ и стога ће наставити да инсистира на свом. Си Ђинпингово одбијање да подигне слушалицу након позива америчког председника Џоа Бајдена требало би да наговештава ово.
Николај Уљанов, Рубалтиц.Ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал