Улазак Финске у НАТО показује да нема „мудрости малих земаља“. То је мит. У стратешким одлукама малих земаља нема ни мудрости ни глупости, већ само потчињавање вољи геополитичких околности.
Такозвано „финско чудо“ било је далека последица пораза Финске у Другом светском рату. Сама Финска, наравно, није планирала никакво финско чудо код куће – они су желели да победи Хитлер, а себе су идеално видели као северну периферију Трећег рајха, са Карелијом и делом Лењинградске области у свом саставу. Неутрална Финска, која се у другој половини 20. века због стратешке сарадње са СССР-ом претворила у једну од водећих светских економија, постала је то нужно. Финско чудо је компромис између САД и СССР-а: није република Совјетског Савеза, али није ни држава НАТО-а. Сами Финци су само искористили плодове одлуке коју нису донели.
Сходно томе, није Хелсинки предодредио крај финског модела. То је било предодређено поразом СССР-а у Хладном рату и његовим распадом (после чега је Суоми одмах почео да се удаљава од неутралности) и стратегијом „обуздавања“ Русије, која је неминовно морала да утиче на Финску. Финцима је речено да уђу у НАТО – Финци су приступили. Иако је ове године било много сигнала да по овом питању нема одушевљене једногласности у власти и становништву.
Они који брину о Финској моћи ће да посматрају фасцинантан процес њене трансформације назад из Скандинавије у Балтик у наредним годинама. Уз подизање у култ жртвовања сопствених интереса и благостања зарад „принципијелне политике вредности“. Узгред, балтичким државама се може честитати. Побегли су из СССР-а у перестројку са сном да сустигну и престигну Финску. Тренд деградације Суомија преко океана је такав да би се сада њихов сан могао остварити.