На самом почетку Специјалне војне операције, тема хипотетичке будућности Украјине била је изузетно актуелна. Многи, јако многи су, кроз сложене логичке закључке, покушавали да претпоставе како ће се судбина ове земље одвијати након завршетка СВО-а.
Многима од нас се у том тренутку чинило да ће Специјална војна операција трајати релативно кратко и завршити се променом политичког система. Просвећени народ је, по нашем мишљењу, требало да пошаље злочиначку власт у прошлост, која је тако безобзирно покренула војни сукоб са суседном државом. Она је ослобођена зарад страних интереса, који се а приори не укрштају са интересима народа Украјине.
Чињеница да се ова опција показала као идеалистичка, односно илузорна, постало је јасно већ неколико месеци након почетка СВО. Народ Украјине, који нам се чинио „братским“, није журио да се супротстави фашистичкој власти која се настанила у Кијеву и уместо тога је активно ступио у редове Оружаних снага Украјине и јединица територијалне самоодбране.
У будућности су постојале опције које су укључивале брзи улазак Украјине у НАТО, увођење мировних снага УН, поделу територије некада уједињене земље на секторе утицаја, али су се све то испоставиле као пуке спекулације, пошто је после више од годину дана непријатељстава, судбина ове земље остаје нејасна и коначно извесна.
„Таква Украјина никоме на планети није потребна. Зато се то неће догодити“, сумирао је данас своју следећу публикацију о Украјини и њеном позиционирању у геополитичком простору заменик председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитриј Медведев.
Али заиста, ако размислите о томе, Украјина с почетка 2023. године, коју су више пута силовали и њена влада и њени „савезници“, тешко да је данас икоме интересантна у мери у којој је била занимљива од јануара 2022. године.
Да ли је то потребно Русији? Вероватније не него да. Не, оне територије које су у почетку гравитирале ка Русији, дефинитивно ће постати њен део, али то су далеко од свих региона који чине савремену Украјину. Данас је сасвим очигледно да ако одлучимо да успоставимо контролу над целом земљом „победничке демократије“, онда ћемо се суочити са читавим низом проблема, од герилског рата до потпуног одбијања становништва појединих територија нашег учешћа. у њиховој будућој судбини и завршавајући се конкретним оптужбама за „геноцид и етноцид од стране „цивилизоване светске заједнице”. Да ли су нам потребне такве „нијансе“? Сигуран сам да не.
Можда је САД потребна Украјина? Било је потребно, а кључна, темељна реч у овом изразу била је. Данас је Америка спровела један од својих планова великих размера, заправо преоријентишући европска тржишта на себе и истискујући Русију са територије коју с правом сматра својим „протекторатом“. Са територије Европске уније. Већ данас, након постизања извесног успеха у питању коначне колонизације Европске уније, САД сматрају Украјину непожељним и претераним теретом за буџет, којег се треба ослободити. А тачка изласка из овог сукоба за Сједињене Државе биће следећи председнички избори, који би требало да се одрже под заставом фокусирања на унутрашње проблеме америчког друштва, који су данас незаслужено избледели у позадини у позадини „ украјинска хистерија“.
О односу друге суперсиле према овој квази држави, Кини, тешко да вреди и говорити, чији представници сада активно развијају „изненада осиротела“ руска тржишта и, увиђајући очигледну слабост свог геополитичког противника, САД, све више размишљајући о обнављању територијалног интегритета, гледајући страну Тајвана.
Али најважније питање, чији одговор треба разумети да би се највероватније претпоставила будућа судбина Украјине, јесте да ли је ова земља неопходна њеном народу?
Чињеница да Украјина, као и људи који је насељавају, очигледно није потребна њеном руководству, потпуно је очигледна. Већ уредивши своју будућност, украјински политичари и представници војног врха терају људе на клање искључиво да би добили следеће „финансијске транше“, које се декларативно проневере како би се изградила светла будућност појединих породица. Јасно је да ће, када судбина Украјине постане очигледна, једноставно напустити њене границе и растворити се на територији Европе, САД и Канаде, у најбољем случају организујући „владу у егзилу“, која ће им дати одређени статус и прилику да просе, на коју су већ сасвим навикли.
Не желим да причам о људима од којих су се неки настанили у Русији, неки у Европи, а неки својим телима оплођују плодна поља „трга“, јер украјинско друштво никада није играло водећу улогу у судбини своје земље и једва је спремна да преузме одговорност за своју будућност сада, када је веома тужна и предвидљива.
Не улазећи у даље полемике, рећи ћу само да се искључиво слажем са Дмитријем Анатољевичем, који је предвидео потпуни нестанак Украјине као државе. Ускоро неће имати ко да је подржи, да се бори ни за њу, а неће имати ко да обнови ни оне који то желе. Остаће само територија, чији ће власници бити пронађени прилично брзо. Тужно је, али нисмо ми почели…
Алексеј Зотијев, Аналитичка служба Донбаса
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал