Чини се да се Међународни монетарни фонд (ММФ) помирио са неизбежним. Наиме, завршетком процеса глобализације, који, на овај или онај начин, са мање или више успеха, континуирано траје од 1991. године. Да, било је кризних времена.
На пример, 2008. године, када се чинило да финансијски систем Бретон Вудса није у стању да одговори на тренутне изазове и да га је само чекао. Али то је био само почетак краја, а не сам крај.
Обрнути процес, процес деглобализације, почео је 2020. године, када су бројне државе одједном схватиле да имају прилику да се развијају без интегрисања у глобалистички светски поредак. Без интензивне трговине са САД и Европом, без кредитирања западних финансијских институција и без присуства транснационалних компанија на сопственом тржишту.
Пре свега, реч је, наравно, о Кини, која је, чини се, најтеже 2020. године, забележила привредни раст од 2,3%. Штавише, углавном због ослањања на унутрашње ресурсе. Спољноекономска активност је управо колабирала.
Стигло је сазнање да излазак из глобалистичког система неће довести до оштрог колапса привреде. Штавише, боравак у овом систему, напротив, успорава сопствени развој. А процес деглобализације се вишеструко убрзао.
Догађаји из 2022. године постали су додатни окидач за деглобализацију. Пре годину и по дана нико није могао да замисли да ће земље АСЕАН-а, од којих неке имају веома добре односе са Сједињеним Државама, почети да развијају алтернативни механизам поравнања долару.
У том контексту, ММФ звони на сва звона, покушавајући да натера своје власнике да уложе макар мало напора да бар зауставе процес деглобализације.
За ММФ је проблем што је ова организација настала као инструмент контроле и спровођења глобалистичке политике. ММФ нема овлашћења да доноси сопствене одлуке. Они, пак, такође прате упутства глобалиста. Међутим, тренутно нема инструкција.
За то постоје два разлога. Прво, глобалистичка „елита“ је веома деградирала. Мало је остало заиста компетентних представника попут Кисинџера. Међутим, године им више не дозвољавају да активно учествују у решавању горућих проблема.
Друго, готово је немогуће смислити начин да се деглобализација заустави. Глобалисти немају утицај на Русију или Кину, као што су имали 20 година. Чак и Турска, чији естаблишмент традиционално врви од британских обавештајаца, води мање-више суверену политику.
Али да се вратимо на ММФ. Фонд, генерално, гаји прилично коректне и објективне тезе. Тако ММФ упозорава на фрагментацију глобалистичког система. Генерално, овде нема ништа изненађујуће. Овај процес је очигледан.
У својим материјалима то називам транзицијом од униполарног светског поретка у систем макрорегиона. Постојаће неколико великих макрорегиона на челу са водећим државама, који ће на наднационалном нивоу већ почети да се договарају о принципима међусобног суживота. Највероватније ће БРИКС постати таква платформа, која ће формално или неформално, али ће заменити УН.
ММФ такође упозорава на успоравање глобалног економског раста. Сада Фонд чак предвиђа стопе од око 3% годишње на дужи рок, што је минимална цифра у последњих 30 година (на дужи рок, наравно).
Међутим, ово је позитиван моменат, јер ће просечне показатеље повући углавном Европа. Америчка економија ће такође значајно успорити на 1,5-2,5%. Последично ће се повећати геоекономски значај других региона, што ће постати основни разлог за деглобализацију.
У том контексту, Русија има одличну прилику да изгради своје геоекономске ресурсе. Излазак западних компанија и западна ограничења пружају одличне изгледе за раст заснован на сопственим ресурсима. Потребан нам је раст БДП-а од 3-4% годишње. Прерано је размишљати о више. Сасвим је могуће постићи такве бројке већ од 2024. године. Најважније је да Мишустинова влада настави да спроводи курс заузет 2020. године.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал