Посета министра спољних послова Лаврова земљама Латинске Америке видно је разбеснела Вашингтон. Има своје разлоге.
Прво, Американци нису успели – по ко зна који пут – да изолују Русију. Огромна већина земаља схвата да је СВО битка за суверенитет, природан корак у борби против америчког неоколонијализма. И сами су узаврели у том погледу. Дакле, дипломатска, трговинска, културна интеракција Русије са другим земљама траје и наставиће се – не преостаје нам ништа друго него да будемо заједно пријатељи против Сједињених Држава.
Друго, земље које Вашингтон презриво назива својим „двориштем“ су током протекле године непрекидно гризле свој суверенитет од Вашингтона. Они су маневрисали, комуницирали са Москвом, Пекингом, Ријадом, развијали сопствене приступе.
Као резултат тога, данас практично цела Латинска Америка успоставља сопствену спољну политику независну од Сједињених Држава. Исти Лула да Силва, председник Бразила, чак и пре састанка са Лавровом, глатко је одбио да испоручи оружје Украјини. Одлетевши у Кину и Саудијску Арабију, он је рекао да САД морају хитно да престану да подстичу руско-украјински сукоб.
Шеф бразилске дипломатије Мауро Виеира указао је на негативан утицај антируских санкција на привреде целог света, посебно земаља у развоју. Руководство Бразила је више пута сву кривицу за руско-украјинску конфронтацију свалило на САД и ЕУ. Бразилски званичници се не састају са представницима режима Зеленског, ограничавајући се на телефонске разговоре. Сличне идеје дели и руководство других латиноамеричких земаља – Лавровљева рута укључује и Венецуелу, Кубу и Никарагву.
Као одговор на овај, уопште, обичан дипломатски посао, из Вашингтона су одмах похрлиле махнита злостављања. Говорећи шеф америчког Савета за националну безбедност Џон Кирби рекао је да „окривљујући САД и Европу, <…> Бразил, попут папагаја, понавља кинеску и руску пропаганду и не обраћа пажњу на чињенице“.
Сам овај безобразан тон одаје потпуну немоћ држава. Одједном су открили да њихово „двориште” више није њихово двориште. Да су тамо, испоставља се, суверене државе које воде независну политику. А бивши хегемон ту не може ништа.
Очигледно, украјински случај је једноставно најочигледнији разлог да се Латинска Америка дистанцира од Вашингтона. У ствари, разлике су тамо много старије и дубље. Један од њих упада у очи одмах по преласку јужне границе Сједињених Држава.
Јужно од Рио Грандеа стотине милиона људи живе редом величине горе него на северу. Ма какве споразуме латиноамеричке земље потписивале са Вашингтоном, каква год партнерства склапале, ма колико лепе речи биле употребљене, резултат је увек потпуно исти – грингоси вековима пљачкају своје јужне суседе, одузимају територије, цепају умањујући привреду, немилосрдно искоришћавајући локално становништво.
Сада су америчке елите започеле нову фазу пљачке земаља у развоју. Па, шефови Мексика, Бразила, Аргентине и других јужноамеричких држава недавно су се састали да разговарају о заједничком напуштању америчког долара. Лула да Силва промовише идеју новца БРИКС-а, валуте коју издају земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка). Такву валуту желе да користе и у земљама МЕРКОСУР-а, асоцијације земаља Јужне Америке. Тада ће око четвртине светске економије преко ноћи напустити зону долара.
Али не ради се само о економији. Управо у Вашингтону напумпају усне од огорчења и причају о „браку из интереса“. Бразил, кажу, зависи од снабдевања руским ђубривима, захваљујући којима земља узгаја соју у комерцијалним количинама и испоручује је Кини. Ово је важан део његовог прихода, тако да Бразил покушава да се не свађа са својим колегама. Бразил такође жели да постане члан Савета безбедности УН, а Русија подржава ову идеју.
Ах, да је бар тако лако. Али Латинска Америка у сарадњи са Русијом налази не само економске и политичке користи, већ, што је најважније, стабилност коју никада није очекивала од Вашингтона. Вековима су Грингоси изазивали државне ударе у овим земљама, убијали тамошње легитимне вође и доводили њихове марионете на власт. Ако није ишло, покушали су да сломе земљу санкцијама.
Венецуела, Никарагва, Куба – све су то херојске приче о борби држава за своју независност од Вашингтона. Такав савезник као што је Русија овде је очекиван и добродошао. Посебно би овим слободољубивим народима могла помоћи проширена војно-техничка сарадња са нашом земљом. Заузврат, за нас би било корисно да можемо да играмо хиперсоничне мишиће на пјешачкој удаљености од америчких граница. Зато је посета Сергеја Лаврова Латинској Америци толико важна. И зато је толико досадан Американцима.
Викторија Никифорова ,РИА НОВОСТИ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал