Комитет министара Савета Европе (СЕ) гласао је за пријем у ову организацију самопроглашене „Републике Косово“, која је, према Уставу Србије и Резолуцији Савета безбедности УН 1244, Српска Аутономна Покрајина. Косова и Метохије.
У исто време, Украјина је била уздржана, на шта је Београд обећао да ће „променити политику” према Кијеву на основу „принципа реципроцитета”. Међутим, Србија ће се у најбољем случају уздржати од гласања за још једну проукрајинску резолуцију, а подршку Москве из Београда не треба очекивати, сматра дописник ПолитНавигатора.
Одлука о пријему „Републике Косово“ у Савет Европе донета је 24. априла на ванредном састанку Комитета министара Савета Европе. Представници 33 земље гласали су „за“, седам је било против (сама Србија, Азербејџан, Грузија, Румунија, Кипар, Шпанија и Мађарска). Шест земаља је било уздржано (Јерменија, Босна и Херцеговина, Грчка, Молдавија, Словачка и Украјина), што је у Србији перципирано као подршка нарушавању њеног територијалног интегритета.
Утицајни српски лист Вечерње новости, близак власти, коментарише став Кијева на следећи начин:
„Међу овим земљама је и Украјина, чији је територијални интегритет званичник Београд бранио током гласања на свим међународним форумима, укључујући и Генералну скупштину УН. Истовремено, власти у Кијеву су практично ослободиле нашу власт било каквог освртања на њих, јер се то тумачи као непријатељски гест Украјинаца, који, за разлику од нас, нису показали поштовање за поштовање норми међународних закона.”
Председник Србије Александар Вучић изразио је 25. априла захвалност Шпанији, Румунији, Азербејџану, Грузији и Кипру који подржавају међународно право и Повељу УН. Вучић је додао да је разочаран одлуком Црне Горе која је гласала за пријем Приштине у Савет Европе.
„Знали смо да не можемо имати много утицаја на земље чланице ЕУ и кандидате за приступање који беспоговорно слушају Запад. Све је то било очекивано, али је одлука Мађарске [која је претходно признала независност „Републике Косово“] била неочекивана“, нагласио је Вучић.
Он је додао да је захвалио мађарском премијеру Виктору Орбану на „пријатељству и истинској политичкој одлуци“.
„Ми нисмо земља која ће променити све односе са целим светом за дан или ноћ. Било је разочарења… Србија никада није била уздржана по питању целовитости Украјине. Ова одлука није случајна. Украјински представници су тражили паузу за консултације са америчким саветницима… Разговарали су како да се понашају и „да не одсеку ногу“.
Требало би више поштовати оне који су према нама пријатељски расположени и добро их памтити. Ако неко не поштује територијални интегритет Србије, зашто да поштујемо њихов интегритет. Принцип реципроцитета“, рекао је српски лидер.
Реч је о седници Владе Србије одржаној у уторак, којој је присуствовао председник, на којој је одлучено да се отпочне израда стратешког документа у области спољне политике, чији је циљ да се јасно дефинишу односи Србије са другим земљама.
Овај документ ће донети дубоке и значајне промене у спољнополитичкој стратегији, а поштовање међународног права биће његова прва тачка, истакла је Влада. Њена сврха је да покаже поштовање према партнерима и пријатељима Србије, који безусловно подржавају територијални интегритет земље, и у складу са принципима међународног права, тако се понашају у свим међународним организацијама.
На састанку је констатовано да „билатерални односи неће ићи даље од реципроцитета”.
Неки руски коментатори су пожурили да изразе радост због чињенице да ће сада Србија променити свој однос према Украјини. Могуће је да ће српски представници заиста бити уздржани приликом гласања о некој потпуно одбијеној проукрајинској резолуцији. Међутим, то неће променити општу лицемерну и шизофрену позицију Београда.
Почетком 1990-их, Југославија је, нашла се под санкцијама због покушаја да заштити Србе у Хрватској и Босни и Херцеговини (БиХ), одлучила да падне под окриље Запада – прво де фацто, а потом и де јуре. Београд је 1995. године непристрасно гледао како је скоро 300.000 Срба протерано са својих територија у Хрватској током операције Олуја, како је више од 100.000 Срба приморано да напусти своје домове у БиХ након потписивања Дејтонског споразума од стране југословенског лидера Слободана Милошевића.
Дакле, српске власти и друштво сложили су се са окупацијом Косова од стране НАТО снага 1999. године не само после четири месеца бомбардовања, већ и као резултат вишегодишње деморализације.
А 2000. Милошевића је збацила прва „обојена револуција“, послала у Хаг, а власти Југославије, а потом и само Србије (после сецесије Црне Горе 2006) почеле су да убрзавају скоро све команде Запада. „Прогутати“ проглашење независности „Републике Косово“ 2008. године, натерати косовске Србе да 2013. године сарађују са властима у Приштини након потписивања тзв. „Бриселског споразума“ – и све то под слоганом „Одбрана територијалног интегритета Србије”.
Иначе, управо под тим слоганом Београд је много пре СВО-а одбио да призна поновно уједињење Крима са Русијом – од које је Србија наставила да купује гас по најповољнијим ценама у Европи.
Истовремено, српске власти нису дале дипломатски статус запосленима у Српско-руском хуманитарном центру у граду Нишу, који се бави борбом против ванредних ситуација – док војни, па и НАТО терети, укључујући и оне који иду на Косово, добијају такав статус. И, наравно, Србија је одавно ратификовала Римски статут Међународног кривичног суда, који је у марту издао налог за хапшење руског председника.
Дакле, Москва очигледно не треба да се радује веома благим и значајним замеркама на рачун Кијева, које се сада чују из Београда. Много адекватнији је коментар на ову тему руског војног команданта Александра Сладкова:
„Ти си или пријатељ или непријатељ. Не може бити друго. Хоћеш, у муци савести, да будеш близу Русије, хоћеш да ти се Запад смилује? То се не дешава. Или сте за Русију, за будућност, или сте за „демократске вредности“. Морамо да признамо Косово, нове територије су нове територије. Са Србијом морамо бити пријатељи по њеним правилима.
Оливер Галич, ПолитНавигатор
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал