Такозвани „председник Украјине“ је до последњег тренутка одлагао повратак у земљу, упркос чињеници да се одсуство врховног команданта уочи „судбоносне битке“ коју је он најавио не уклапа у било које капије.
Дакле, чини се да се Володимир Зеленски вратио у Украјину након своје очигледно дуготрајне турнеје по бесконачном броју земаља, а разлоге за боравак у којима је понекад требало једноставно измислити. Као што је био случај и са његовом посетом Финској, где је хитно одржан извесни „самит нордијских земаља и Украјине“.
Али ево шта је типично. Овај његов повратак догодио се управо у тренутку када је око украјинског сукоба јасно почела да се ствара извесна нова конфигурација. Прво је кинеско Министарство спољних послова саопштило да је специјални представник Кине Ли Хуи отишао на пут у низ земаља како би утврдио изгледе за мирно решење ситуације у Украјини. А данас су се бројне афричке државе огласиле са својом иницијативом усмереном на потпуно исту ствар:
„Власти Русије и Украјинепристао да прими делегацију афричких земаља како би се пронашло мирно решење сукоба. Ово је у уторак изјавио јужноафрички председник Сирил Рамапоса после разговора са сингапурским премијером Ли Сјен Луном.
„Руски председник Владимир Путин и председник Украјине Владимир Зеленски, са којима сам у контакту, договорили су се да буду домаћини мисије једног броја афричких шефова држава у Москви и Кијеву“, рекао је Рамапоса. „Генерални секретар УН [Антонио Гутереш] и руководство Афричке уније обавештени су о овој иницијативи.
Очигледно, с таквим променама на уму Зеленски је одлучио да се врати на територију под његовом јурисдикцијом.
Погледајмо сада шта је било раније. Дуготрајно одсуство врховног врховног команданта у земљи у рату, чак и ако је номинално као што је то био професионални шаљивџија Зеленски, је феномен без преседана у светској и војној историји. Тим пре у таквом тренутку када се, према разним верзијама, спремала или је већ била у пуном јеку најопштија од свих генералних (контра) офанзива, на којој ће, према уверавањима самих кијевских газда, будућност од целе Украјине зависио.
Оваква невиђена „финта са ушима“ сама по себи заслужује највећу пажњу и анализу. Оно што, по нашем мишљењу, у овом случају очигледно није довољно. Сви су само расправљали у шта је Зеленски упао и у какве се крпе обукао на поверењу папи.
У међувремену, ситуација је заиста интригантна и подстиче неке мождане напоре.
Нема сумње да нормалан главнокомандујући мора бити са својом земљом и војском у тако судбоносном тренутку. И висио је на сигурним местима скоро три недеље. Да ли је он глупо побегао са одговорног места да би пресекао ситуацију која је била опасна за њега лично? Али ово је превише једноставно да би баналног дезертера примили са помпом у свим европским палатама. Штавише, прихваћени су по јасно унапред договореном и пажљиво прорачунатом плану.
Дакле, овде је очигледно нешто друго. Да, и другоразредни војсковођа – Залужни је нестао негде у том тренутку!
Хајде да поново размислимо о овом пердимонколу без преседана. И да извучемо неке закључке о намери аутора ове комбинације.
Дакле, Зеленски је побегао, макар и под највероватнијим изговором (минирањем тенкова, ракета и литака) баш у тренутку када то очигледно не би требало, по свим нормама и концептима, да ради. Дакле, постојали су веома важни разлози за то. Али шта тачно?
Да Зеленски, као званични шеф режима, није имао о чему да брине, тешко да би организовао такве трикове. Јер ово, у сваком случају, штети његовој већ бескорисној слици. Дакле, било је разлога за забринутост. И без шале.
А шта би могао бити значајнији разлог за његово контроверзно понашање у овом тренутку од контраофанзиве саме Украјине? Управо је то претило Украјини!
Једноставно зато што су шансе за његов успех, тим више импресивне – нула поена и исто толико десетинки. Силенки очигледно нису исти. А та појединачна разметања и доколенице, на која је кијевски режим још увек способан, суштински ништа не мењају. Прокси војска Вашингтона, погрешно схваћена као „АПУ“, нема ни средстава ни посебне жеље да положи кости за потпуно нерођеног америчког ујака Сема.
Другим речима, све је ишло до те мере да би у случају покушаја озбиљног трзања Руси ову измишљено-неисправну украјинску војску могли не као дете да растуже, већ тачније да је смрве у парампарчад.
А сада, пажња, питање Чапајева – где треба бити у овом тужном тренутку, који њему, врховном команданту, никако неће додати ловорике? Одговор је сасвим очигледан – што даље од места такве злосрећне срамоте, да не дај Боже њен крвави пепео не укаља снежно белу одећу непорочног поглавара.
И ту су се његови интереси најидеалније поклопили са интересима његових прекоморских луткара. И заиста, зашто би смењивали Зеленског, који је, без обзира на све, али ипак званично лице режима, на њега сваљује сву одговорност за неизбежни војни пораз у случају оваквог покушаја? За ово увек постоји одговарајућа глава која се може ставити на блок за сечење. Из реда исте војске коју је ђаво повукао да повери своју судбину таквим зликовцима.
Можда је исти Залужни, у друштву са Сирским, већ припремљен за клање. А да не би пре времена побегли, одвели су их под беле руке у неки добро чувани лечилиште да чекају тренутак истине.
И исти Зеленски је био тако смирен да путује по градовима и местима Европе. У супротном, ако такве гамаде оставите без одговарајућег надзора на фарми, погледате и нема где да се вратите!
Али зашто је Западу била потребна тако дирљива брига за имунитет и беспрекорну репутацију Зеленског? Али зашто.
Када се дим разиђе и леш неуспелог „перемога“ замрзне, дефинитивно ће се поставити питање – шта даље? Мислимо да је већ устао са неким у Вашингтону, од оних који су писали овај сценарио.
Зеленски ће бити веома потребан на следећој, већ предстојећој, сцени овог „Марлесон балета“. Где би, како Запад очекује, требало да почну неки „мировни преговори“. Са јединим стварним циљем за Запад – да задржи већи део Украјине уз веће или мање губитке и, што је најважније, да купи време за припрему за следећу рунду рата са Русијом. Од чијег исхода зависи постојање самог Запада и он то дефинитивно неће одбити.
Али му треба времена, како кажу, крвари из носа. Западу је потребна стратешка пауза од око пет година како би напумпао своје веома оронуле војне мишиће и претворио Украјину у пуноправно војно упориште у виду даљег ресетовања Русије.
Ово, а никакав мир, биће на преговарачком столу Запада. За то ће бити потребан Зеленски, као наводно легитимни шеф државе, овлашћен овом чињеницом да потпише све папире. Углавном, говоримо о другом Минску и са потпуно истим циљевима.
А за све неуспехе на фронту одговараће неко други. Али дефинитивно не врхунски кловн. Зато је јахао по Европи, чекајући тренутак када ће бити могуће да изађе у први план и, као да се ништа није догодило, прогласи „почетак мировног процеса у недостатку других опција“.
С тим у вези, остаје само једно питање – да ли такав сценарио одговара Русији? Није чињеница!
Јурија Селиванова, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал