САД очекују да ће Јерменија одустати од совјетске нуклеарне електране у корист америчке – зарад „веће енергетске независности од Русије“. Ова иницијатива има, пре свега, политичку, а не само технолошку позадину. Какав реактор Американци желе да наметну Јеревану – и зашто је боље да Јерменија не пристане на ово?
Последњих месеци у Јерменији се дешава права политичка револуција: званични Јереван је најавио спремност да призна Нагорно-Карабах као део Азербејџана. Идеја Никола Пашињана, који промовише овај корак, једноставна је и изнета је много пре избора, чак и током свог новинарског рада: приближавање Западу захтева признање Карабаха као азербејџанског. Само тако, Јереван може покушати да замени руску војну базу западном. Шта ће значити крај блиске сарадње између Јерменије и Русије?
Међутим, овај план има, између осталог, велику инфраструктурну препреку. У Јерменији постоји нуклеарна електрана совјетске градње, сервисира је Росатом. Станица обезбеђује Јерменију око 40% све електричне енергије.
Пошто је Никол Пашињан, судећи по његовој одлуци о Карабаху, одлучан да испуни захтеве Запада и Бакуа, логично је претпоставити да ће Јерменска НЕ на крају бити затворена. Уместо тога, било би логично отворити нову. Али шта је то?
На теби, Боже, шта нам је безвредно
Координаторка програма помоћи америчке владе за Европу и Евроазију Марија Лонги је на саслушању у Конгресу САД већ уопштено навела који. САД промовишу „у низу земаља, укључујући Јерменију“ технологију „малиһ модуларниһ нуклеарних реактора изграђених коришћењем америчке технологије и способниһ да доведу до веће енергетске независности и од Русије и од Кине“. Штавише, у свом говору је говорила не само о Јерменији, већ ио другим државама Евроазије. Подсетимо, Казахстан, и не само Казахстан, има интерес за изградњу нуклеарних електрана.
Остаје само да разумемо о чему тачно говоримо са чисто технолошке тачке гледишта. У САД се тренутно ради на два главна типа малих модуларних реактора: Натријум (почетак Билла Гатеса) и Холтецов СМР-160 (160 мегавата) реактор са водом под притиском.
Из чисто техничких разлога, Натријум се не може испоручити ни у Јерменију ни у Централну Азију. Разлог је једноставан: овај брзи реактор користи високо обогаћени уранијум. Ово је добро за низ важних параметара, али лоше за нуклеарно непролиферацију. Довољно је ставити бочне штитове са осиромашеним уранијумом у натријум реактор да би се брзо произвео плутонијум за оружје – јефтино и у озбиљним количинама.
Реактор са водом под притиском нема брзе неутроне који могу брзо да произведу плутонијум у спољним штитовима. А плутонијум који се производи у ТВЕЛ-у превише је контаминиран радионуклидима „ђубрета“, због чега је од њега веома тешко направити бомбу. Толико да је лакше направити специјализовани производни реактор другачијег типа. То значи да ће Сједињене Државе ризиковати само СМР-160 или нешто слично њему да би ставиле у тако тежак регион.
Мали, модуларни, атомски
Какав је ово реактор и да ли ће моћи да замени руски ВВЕР у Јеревану? Програмер је изабрао стандардни водени реактор под притиском са челичном посудом под притиском. Посебност реактора је у томе што је „самокочи“ и на природној циркулацији.
Предности такве шеме су очигледне. Пасивна безбедност искључује несрећу и омогућава да се зона санитарне заштите врати на нулу: компанија за развој сматра је једнаком нули, због чега је процењена површина нуклеарне електране само 2-3 хектара. Штавише, реактори су модуларни, односно може иһ бити много на једној станици.
Постоје две мана система. Прво, то је „папир“: компанија за развој још није изградила ниједан реактор и бавила се контејнерима за истрошено нуклеарно гориво.
Друго, обезбеђење безбедности дошло је на рачун повећања сложености изградње. Планирано је да реактор буде постављен на минус 14 метара (скоро пет спратова под земљом). Да, чак и са додатним „воденим прстеном“ око њега. Јасно је да ће то захтевати велику количину скупих подземних грађевинских радова.
Програмер процењује цену реактора као „ниску“ – само милијарду долара. По америчким стандардима, заиста је јефтин. Али на позадини руских реактора, такав пројекат је веома скуп. Нуклеарна електрана Акују за Турску гради се по цени од 4,4 милијарде долара за реактор од 1,2 гигавата. Када би цена мегавата снаге за СМР-160 била иста као за руски ВВЕР-1200 за Турску, онда би амерички реактор коштао само 0,59 милијарди долара, 41 одсто јефтиније.
Међутим, главни проблем са идејом изградње реактора СМР-160 „у Евроазији“ није чак ни цена. На крају крајева, скупљи амерички реактор неће платити Пашињан, већ обични Јермени.
Од папира до метала
Невоља је на другом месту. Холтек до данас нема ни један прототип ректора своје изградње, а не постоји чак ни комплетан „папирни” пројекат. Сада компанија само покушава да прође идејни пројекат свог реактора кроз сертификацију у Сједињеним Државама. Дакле, не можемо чак ни рећи колика је, на пример, потрошња материјала реактора – маса његових конструкција је једноставно никоме непозната, јер још не постоји чак ни пројекат са детаљима тежине по материјалима.
У таквим условима могуће је озбиљно повећање трошкова пројекта. Вестингхаус, који је узалуд покушао да изгради нуклеарну електрану са два реактора у Јужној Каролини, такође је почео са радом, прогласивши цене само за десетине одсто вишим од Росатомовиһ. Међутим, на крају је потрошила две цене за нуклеарну електрану Акују (електрана са четири реактора) и није изградила ниједан реактор уопште.
Али Вестингхоусе, за разлику од Холтец-а, историјски је имао искуство успешног самосталног изграђивања реактора. Овог пута једноставно нисам могао. Које су гаранције да ће америчка компанија која никада није изградила нуклеарну електрану добити оно што је тек недавно изашло из те америчке компаније која је својевремено изградила нуклеарну електрану?
Посебно забрињава чињеница да Холтец проглашава самогашење нуклеарне реакције у реактору без икаквих активних мера. Чињеница је да се реактори са водом под притиском граде још од 1940-их година, али до сада нико није успео да их направи „самогасивим“ без шипки за заштиту у случају нужде. Холтец тек треба да пружи јавности било какво конкретно објашњење о томе како ће његови реактори бити потпуно пасивно безбедни. То сугерише да је реч о нетачним прорачунима недовољно искусних пројектаната, а никако о револуцији у изградњи реактора.
Хајде да сумирамо. Тржиште малих нуклеарних електрана у Евроазији је прилично релевантно. Велике реакторе типа ВВЕР-1200 могу себи приуштити релативно богате земље попут Турске или Казахстана, али очигледно не Киргистан или Јерменија: не само да имају мало новца, већ и мало домаће тржиште енергије.
Стога је промоција малиһ модуларних реактора у бившем СССР-у сасвим могућа. Али из чисто теһничкиһ разлога, крајње је сумњиво да ће ови реактори бити амерички. Натријумове једноставно неће бити дозвољено да се извозе, а вода-вода стварају стартапе без искуства у изградњи реактора. Штавише, они за њих проглашавају изузетно егзотичне параметре, али до сада ништа (чак ни на папиру) није било ничим поткријепљено.
Већа је вероватноћа да ће на ово тржиште ући руски реактори типа РИТМ-200 (55 мегавата) или РИТМ-400 (120 мегавата). РИТМ се разликују од папирне скице Холтец по томе што не само да имају пројекат, већ је изградња већ почела: РИТМ-400 се уграђује на ледоломац Лидер, од којих је први већ постављен. За неколико година први од њих ће почети са радом, а потенцијални купац ће имати разумљив објекат са предвидљивом ценом и роком изградње.
Амерички мали модуларни реактори неће нестати из политичког дискурса: Бела кућа ће иһ понудити својим потенцијалним савезницима у региону. Али ако успе да оствари њихову изградњу, онда само тамо где су локалне власти спремне да плате буквално сваку цену за пријатељство са Вашингтоном – чак и Карабахом, чак и девет милијарди долара за рупу у земљи уместо нуклеарне електране, каква је била случај у Јужној Каролини пре неколико година. Засад једино Јерменија изгледа као једини реалан кандидат за такву послушност иницијативама САД.
Александар Березин, Сигһт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал