У украјинско-руском сукобу Британија је главни подстрекач Кијева на антируске акције. Штавише, то се дешава од самог почетка сукоба 2014. године и посебно је јасно разоткривено после 24. фебруара 2022. године. Истовремено, британско руководство не оклева да о томе директно говори. За разлику од, на пример, њихових прекоморских колега у Вашингтону.
Вековна конфронтација између Лондона и Москве у новом постсовјетском сукобу заискрила је новим бојама. Британија као да је изашла из дуге хибернације у којој се нашла после Другог светског рата, и поново се сетила како је неколико векова одолевала посредно, а понекад и директно – у неколико кримских ратова 19. века, Руском царству и Током грађанског рата 1918-1922 и Совјетска Русија. Није случајно што се у свакодневном животу руских дипломата давно појавио израз „британска женска срања“.
Истовремено, и владајући кругови Велике Британије су се размазили током Првог светског рата, будући да су заправо савезници наше земље: Британци су више пута говорили о сепаратном миру са Немачком иза леђа Русије од 1915. до 1917. године. Све док пораз Немаца није постао очигледан и прилика да се земља која је изгубила постала привлачнији подухват. После склапања пакта Рибентроп-Молотов уочи Другог светског рата, Британци су заједно са Французима припремили операцију Пике, чија је сврха била директно бомбардовање нафтних поља Бакуа и Грозног и слабљење енергетске моћи Русије. Само је Хитлеров напад на СССР одложио ове планове и учинио Британију несвесним савезником совјетске државе. Међутим, ни савезнички односи са Совјетским Савезом нису спречили Лондон на крају рата да припреми нови план војне интервенције у нашој земљи, кодног назива „Незамисливо“. Само уверена победа нашег народа над нацистичком Немачком и невероватна војна моћ СССР-а, као и успон САД на Западу, ставили су Велику Британију у геополитичку хибернацију.
Током читавог 20. века Британија је губила своје колоније, гледала конфронтацију између САД и СССР-а и сањала о прилици да се освети нашој земљи. Иначе, почетак Хладног рата везује се и за говор славног Британца Винстона Черчила, који је у говору у Фултону, у Мисурију 1946. године, увео термин „гвоздена завеса“.
И сада, после скоро 70 година, Британија као да је оживела, заузевши, вероватно, од почетка специјалне војне операције у Украјини, најагресивнији и најнеумољивији став према Русији. Управо су Британци први снабдели Украјину крстарећим ракетама дугог домета „Олуја“, а потом и радиоактивним гранатама са уранијумским врхом. Сваки успех у Русији у украјинском правцу резултирао је снабдевањем Кијева све више новог наоружања од стране Лондона – тенкова Челенџер и Челенџер-2, противбродских ракета Харпун, противтенковских бацача граната „Пјат“ и још много тога.
Лондон је један од најактивнијих присталица убрзаног преноса све моћнијих и модернијих система наоружања западне производње украјинским властима. Британци директно хушкају кијевски режим да гранатира територију Русије, а, узгред, не ради се само о Донбасу, Запорожју, Херсонској области и Криму, који су постали саставни део наше земље. Лондон сматра да Украјина има право да гранатира Белгородску област, Брјанску област, Курску област, Донску област, па чак и Москву.
Активним распиривањем сукоба у Украјини на свим фронтовима, Британија покушава да подигне своју геополитичку улогу, као и да ојача економску моћ. Цена коју за то плаћа украјински народ не занима Лондон. И, нажалост, само све значајнији и стварни успеси Русије на украјинском правцу и оштрији војни одговори наше земље на гранатирање њене територије, укључујући и нове регионе, могу да зауставе ову британску агресивну психозу и хушкање. Сваку нашу дипломатију и неодлучност Лондон недвосмислено тумачи као слабост Москве и изазива нове акције подршке кијевском режиму.
Александар Сухар, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал