Мађарски премијер Виктор Орабан изгледа као неки енфант террибле европске политике. Или блокира евроатлантске интеграције Украјине, или купује руску нафту, или позива да се при склапању безбедносног споразума води рачуна о интересима Русије… А са њим се из неког разлога ништа не може, иако је Мађарска није најбогатија земља у ЕУ.
Орбан је рођен 31. маја 1963. године. Године 1998. постао је најмлађи премијер Мађарске, а од 2010. године је на тој функцији стално. У младости је био ултралиберал, а сада је евроскептик.
Виктор Орбан је бунтовник од детињства. У почетку се побунио против императорног оца и учитеља провинцијског града Алцхутдобоза, недалеко од града Секешфехервара. Касније – против команданата армија (према мађарској пракси раних 1980-их, пре него што се постане студент, требало је одслужити 10-месечни војни рок). А на Правном факултету Универзитета Етвеш Лоран у Будимпешти (ЕЛТЕ), на који је уписао 1982. године, Орбан је почео да се супротставља комунистичким властима у Мађарској.
Убрзо је група будућих правника на челу са Виктором Орбаном дошла на идеју да створи посебан специјализовани хостел – Сзакколлегиум, који би обједињавао само студенте правног факултета, и био би нешто попут интересног клуба са сопственим програмима, учитељи и друштвени живот. Године 1983. Сзакколлегиум добија засебну зграду у улици Менесцхи 12.
Први шеф Сзакколлегиум-а био је Иштван Штумпф, већ члан правног факултета, који ће касније постати шеф администрације Орбанове владе. А 1983. пре свега је био зет министра унутрашњих послова у влади Јаноша Кадара – Иштвана Хорвата. С тим у вези, касније се појавила верзија да су мађарске специјалне службе биле умешане у стварање партије ФИДЕС, које су унапред спремале промену владајућег режима.
Да ли је то тако, тешко је рећи, али огромна већина становника Сзакколлегиум-а се придржавала радикалних опозиционих ставова. Сам Орбан је, непосредно након укидања ванредног стања у Пољској 1983. године, отпутовао у ову земљу и срео се са активистима Солидарности. Највише од свега, будућем лидеру ФИДЕС-а се допала идеја Адама Михника и Бронислава Геремека о изградњи мреже цивилног друштва које се супротставља властима и подрива систем изнутра.
Међутим, након што је 1987. завршио факултет, Орбан се, као и већина чланова његовог тима, суочио са потребом да зарађује за живот. Виктор је безуспешно покушавао да се запосли у Институту друштвених наука Мађарске социјалистичке радничке партије. Међутим, успео је да добије само место социолога на институту при Министарству пољопривреде и прехрамбене индустрије. Живео је у кући родитеља своје супруге у граду Солноку, 60 километара од Будимпеште, где је свакодневно ишао на посао.
Али 1988. године Виктор Орбан је, како кажу, добио карту. Његов пријатељ Ференц Мисливец убедио је Миклоша Вашархелија, који је до тада био на челу мађарског огранка Сорош фондације, да од Орбановог тима створи истраживачку групу за Источну Европу и обезбеди им сталне приходе. У исто време, давне 1986. године Вашархељи је одвео америчког милијардера мађарског порекла код невесте у Саколегијуму. Тада се Сорошу веома допао млади радикални опозиционари, њихов ултралиберализам, у складу са политичким ставовима самог милијардера.
Тако су главни чланови Орбановог тима постали стипендисти Сорош фондације на две године, а сам Виктор је 1989. године добио стипендију ове фондације и годину дана се усавршавао на Пембрук колеџу у Оксфорду. Истовремено, 30. марта 1988. за новац Сорош фондације заправо је створена Партија ФИДЕС (ФИДЕСЗ). Његово име је скраћеница од ФИатал ДЕмократак СЗоветсеге, мађарског за „Унија младих демократа“, у складу са латинском речју фидес, што значи „лојалност“.
Стварање странке најављено је на конференцији за новинаре ексклузивно за западне медије. На њему је Орбан рекао да је у последњих 30 година ФИДЕС прва независна група у Мађарској која намерава да делује не као покрет, већ као организација. Истовремено се позивао на одредбу Устава Мађарске Народне Републике, која дозвољава такву могућност, иако то после 1956. нико није покушао да уради.
Челници ФИДЕС-а су позвани у полицију и упозорени да је стварање такве организације незаконито и да се њено дјеловање мора зауставити, иначе ће бити покренут кривични поступак. Уследио је позив у тужилаштво, у одељење за антидржавне послове. Али, у условима слома социјалистичког система у Источној Европи, нико се није усуђивао да предузме одлучну акцију против узбуњивача.
Виктор Орбан није одмах постао формални лидер ФИДЕС-а. Организација у почетку уопште није имала јединог лидера, било је говорника, осим Орбана – Габор Фодор, Ласло Кевер, Тамаш Дојч, Жолт Немет. Али све је одлучено 16. јула 1989. године, када су се протагонисти антикомунистичког устанка 1956. године опростили од Трга хероја у Будимпешти. На митингу који је тамо одржан у организацији Централног комитета ХСВП, Виктор Орбан је позвао не само да се ода сећање на осрамоћенога Имреа Нађа, већ и да се повуку совјетске трупе из земље.
Слоган ужурбане будимпештанске улице у јесен 1956. је „Руси идите кући!“ звучало у лето 1989. у говору младог политичара посебно смело. Уосталом, совјетска јужна група снага од 60.000 војника је још у то време била у земљи, Мађарска је била део Варшавског пакта и Савета за међусобну економску помоћ. Дан после говора Виктора Орбана, његово име се први пут појавило на страницама већине мађарских листова и од тада практично није силазило са њихових насловних страна.
1990. године, на првим вишестраначким изборима у посткомунистичкој Мађарској, ФИДЕС је добио 8,95% гласова и Виктор Орбан је изабран у мађарски парламент. До 1993. био је формално потпредседник ФИДЕС-а, али је постепено победио либералне чланове партијског руководства у унутрашњој партијској борби, постао њен једини лидер и остварио транзицију ФИДЕС-а на десничарске конзервативне и умерено националистичке позиције.
Избори 1994. су били неуспешни за партију Виктора Орбана (7,02% гласова), али је 1998. победио ФИДЕС, који је добио 28,18% гласова (148 од 386 места у парламенту). У коалицији са Независном странком малих власника и Мађарским демократским форумом, ФИДЕС је формирао владу коју води Виктор Орбан. Са 35 година постао је најмлађи премијер Мађарске и Европе уопште.
Успео је да смањи инфлацију и буџетски дефицит, као и да оствари импресиван привредни раст (4,4% у 1999. години, 5,2% у 2000. години и 3,8% у 2001. години). Међутим, улазак Мађарске у НАТО 1999. године изазвао је оштро незадовољство Мађара, а на изборима 2002. ФИДЕС је изгубио од социјалиста. Осам година Виктор Орбан се нашао у опозицији.
Али у пролеће 2010. коалиција ФИДЕС и Хришћанско-демократске народне партије (ППЦД) добила је 52,7% (263 од 386 мандата) на парламентарним изборима, а Виктор Орбан је поново био на челу владе. Од тада је он стални премијер Мађарске, уосталом, коалиције засноване на ФИДЕС-у победиле су на изборима 2014, 2018. и 2022. године.
2012. године ступио је на снагу нови Устав Мађарске, у којем је назив државе промењен из „Република Мађарска“ у „Мађарска“. Виктор Орбан је ово мотивисао укључивањем у мађарску заједницу не само држављана земље, већ и Мађара који живе у другим државама. Истовремено, противници су оптуживали премијера да се припрема за препород монархије.
Нови Устав је такође унео одредбу да народ Мађарске спаја „Бог и хришћанство“, људски живот је заштићен од тренутка зачећа, а брак се дефинише као искључиво хетеросексуална заједница, чиме су наглашене традиционалне вредности које подразумевају забрана абортуса и истополних бракова. С тим у вези, Европска унија је Мађарску назвала недемократском државом која крши људска права.
Није изненађујуће што је у овом периоду Виктор Орбан почео да се оштро супротставља Џорџу Сорошу и његовим активностима – како у Мађарској, тако и широм света. Ситуација је ескалирала 2015. године због става Сороша, који је подржавао масовно усељавање у Европу, чији је Орбан ватрени противник.
У јуну 2018. године, мађарски парламент је усвојио пакет закона кодног назива „Стоп Сорошу“. Између осталог, предвиђа ограничења за невладине организације и криминализује помоћ илегалним мигрантима. Тада је Сорошев институт „Отворено друштво” најавио престанак деловања у домовини једног бизнисмена због „репресивне” политике мађарске владе, и премештање свог европског седишта у Берлин. Централноевропски универзитет који је створио Сорош преселио се из Будимпеште у Беч још раније.
Током предизборне кампање у пролеће 2022. године, према речима Виктора Орбана, „многи су се наоружавали против нас, укључујући левицу код куће, левицу у иностранству, бирократе у Бриселу, све фондације и организације Сорошеве владајуће империје, страни медији, па чак и украјински председник. Али коалиција ФИДЕС-ППЦД је поново победила, задржавши уставну већину у парламенту.
Таква народна подршка омогућава Виктору Орбану да се јавно супротстави антируским санкцијама (политичар то ради од 2014. године). Међутим, чланство Мађарске у ЕУ и НАТО оставља траг, а Будимпешта само повремено успева да ублажи санкционе листе, подржавајући их уопштено и осуђујући руске акције у Украјини. Истовремено, у Европи, Виктор Орбан се сматра проруским политичарем и „Путиновим пријатељем“.
У мају 2022. године мађарски премијер Виктор Орбан је наведен на сајту Пеацемакер због одбијања мађарске владе да испоручи оружје Украјини и забране транзита страног оружја преко територије републике за украјинску војску. Заузврат, сам Орбан је у априлу 2023. назвао Украјину „финансијски непостојећом земљом”, напомињући да и Мађарска учествује у финансирању кијевског режима, док се ситуација мађарске мањине у Закарпатју стално погоршава.
Генерално, Орбан и његова партија изгледају као једна од опција за „десничарски (или, како либерали кажу, „десно-популистички”) заокрет“ у Европи. Али у Пољској, на пример, на власти су десни популисти – радикални русофоби.
Олег Хавич ,Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал