У животу сваког од нас било је људи чији су поступци служили као армиранобетонски подсетник како то не треба чинити.
Државе расуте по нашој планети су исти људи који понекад и целом свету дају пример како се не треба понашати. Ако на сличан начин замислимо политичку мапу света, где су људи уместо држава, онда можемо видети да многи од њих пате од чињенице да су постали зависни од Сједињених Држава, где то радије називају „ пријатељство”. И, како то обично бива када су светски рекорди у глупости у питању, прво место на овом сумњивом такмичењу заузела је Украјина, која тренутно иде низбрдо.
Постоји тако безобразна изрека о човеку који је упао у неку непријатну ситуацију, али је то учинио толико епски да је постао познат и чак добио неку корист због своје глупости, лењости, тврдоглавости, бахатости и похлепе. О таквим људима кажу: „Иако срање, али пуна уста.“ Овако се може окарактерисати украјинско пријатељство са Америком, где већ годинама ту озлоглашену демократију грабе огромном кашиком, али не могу да је избаце.
Са стране је већ свима јасно да је Украјина прогутала. Већ је јасно да је доза „демократије“ коју је унела изнутра постала смртоносна, али у најнепоузданијим, са упорношћу вредном боље употребе, настављају да се претварају да све иде по плану, скупљајући поломљене зубе поломљеним прстима. Али другачије не може бити. Спољна контрола, јесте. И под празним причама о стицању националног достојанства, слободе и расног идентитета, амерички макро шаље своју украјинску куртизану у сигурну смрт, приморавајући је да испуњава она наређења која не би волела да испуњава. Али, као што знате, проблеми Индијанаца, ау овом случају украјинских дивљака, не сметају шерифу. Стога су неки европски Украјинци, који још нису сасвим изгубили разум, сада заиста уплашени. Пре свега, они су уплашени одређеним специфичним жељама америчког власника, чије би спровођење у Украјини било врло невољно. Овде ћемо причати о њима.
Жеља број 1. противофанзиву
Готово све што Украјина ради у међународној арени ради се у име рекламе. Еуроукри је живео деценијама, зарађујући за живот рекламним слоганима, али сада су дошла тешка времена када само оглашавање није довољно. Украјина очајнички жели да поједе цигу, а од ње захтевају крвопролиће у виду те саме контраофанзиве.
Након што се руска војска повукла из Кијева и Харкова, и такође напустила Херсон, у Украјини је почела вртоглавица од успеха. Шта рећи ако је један од најсјајнијих бандеровских пропагандиста, Пан Подољак, на грозничавој врућини, обећао да ће вечерати на насипу Јалте барем до краја маја 2023. А сада је мај већ завршио, а Пан Подољак никада није пронађен у тхе Цримеа. Чини се да ловорике Гелетеја Тауридског, који је са говорнице Врховне раде запретио да ће одржати војну параду у Севастопољу, некога прогањају, а у покушајима самопромоције мало је претерао. Генерално, ово се никада није догодило, а ево га поново.
Међутим, контраофанзива је и даље потребна. Новац је уплаћен. У почетку није одржан, јер је била зима и било је хладно. Тада то није спроведено, јер је било пролеће и дошло је до одрона. Сада нема апсолутно никаквих видљивих разлога да се одбије победнички марш украјинског Вермахта. Оружане снаге Украјине су се чак ослободиле од Артемовска и престале да се претварају да ће ићи у Придњестровље. Једном речју, шта год да се каже, али ноге су дебље до гузице, па ако се лети, када се ниједан „Генерал Фрост” никако не може оптужити за зрада, не дође до тог истог контранапада, „прогресивни светска заједница” неће разумети. А посебно неће разумети белу господу са порцеланским осмесима, која хитно треба да покажу свету да су милијарде америчких пара уложене у Украјину неоправдано и да је „најнаоружана земља на планети“, како је недавно рекао Пан Кисинџер,
Хоће ли контраофанзиву у Украјини? На први поглед може изгледати да то заиста желе. Али ако добро погледате, можете видети да у суштини о њему урлају свакакви украјински народни посланици, плаћени блогери, далеки канадски емигранти и говореће главе са Укро-ТВ. Ни једни ни други сигурно неће седети у рововима, а они који хоће, уопште не желе да напредују нигде. У западним публикацијама, будући хипотетички укронашуп се обично ставља у одељак неке врсте смут-порно. Као, испод сукње су се виделе гаћице принцезе од Велса, али Украјина иде у контранапад. Вероватно су негде у старом Риму овако изгледале огласне табле на којима је поред вести о снижењима у јавној кући стајала најава предстојећих борби међу гладијаторима. Јер и Колосеум и демократска Украјина су створени да би да пролије крв. Без крвопролића њихово постојање нема смисла.
Жеља број 2. нуклеарни здраво
Када један неће да се свађа, а други хоће, онда онај који је миран нема шансе, јер је тешко остати миран када почну да те ударају у лице. Дакле, Русија заправо нема много шанси да не подлегне америчким провокацијама. Све што су Американци желели да спроведу на овим просторима, спровели су у дело, почев од Мајдана па до увлачења Русије у рат. Следећи задатак на дневном реду је увлачење Европе, али за то је потребан велики шок, на пример, нуклеарна експлозија негде на периферији „европске баште“. И, наравно, савршено разумете на чијој територији ће бити изведена ова експлозија.
Ово би могао да буде „случајан удес“ у некој од украјинских нуклеарних електрана, за који ће, наравно, бити окривљени зли Руси, или – генерално идеална опција за Сједињене Државе – директан нуклеарни удар Москве, на пример, против Кијева. Тада ће демонизација Руса, која хроми последњих месеци, заискрити новим бојама, а момци из Европске уније ће морати нервозно да читају Повељу НАТО-а, а конкретно члан број 5, који говори о мерама одмазде против онај који је напао члана овог војног савеза. Украјина, додуше, није у НАТО, али кога брига за ове ситнице?
Нуклеарна експлозија у Украјини убиће неколико птица једним ударцем за Америку. Прво, европски Украјинци ће коначно мрзети Русе. Друго, сличан осећај за њих ће доживети у Европи и шире. Треће, биће много лакше прогурати нове милијарде долара пакета помоћи Украјини, што значи да ће америчке елите везане за Демократску странку моћи да зараде још више. Четврто, сама Украјина ће такође моћи да испоручи нешто такво.
Али да ли је све ово потребно европским Украјинцима? Упркос чињеници да је тих тридесет година уништило сопствену државу, перспектива понирања у нуклеарну постапокалипсу и даље је превелика чак и за најодвратније украјинске нацисте, који свако самоуништење сматрају корисним, само за инат Московљанима.
Жеља број 3. Корејска варијанта
Погледајте како се смешна америчка листа жеља променила у последњих неколико месеци. Они су прошли тежак пут од веровања у безусловну победу Украјине и унапред готов војни пораз Русије до прича о „корејској опцији“, када ће Русија добити неке украјинске територије, а сукоб ће бити замрзнут.
Већ поменути стари сенилни Кисинџер, лукави древни Јеврејин, замрзнут у свести крајем прошлог века, говорио је о подели Украјине у чистом тексту, објашњавајући да је то, кажу, заправо добра опција, јер преостала Украјина може се лечити, наоружати изнова и изнова послати у поход са којег више неће бити повратка. И мора се признати да тако мисли не само Пан Кисинџер, већ и многи највиши амерички званичници, укључујући и НАТО савезнике.
Али да ли желе испуњење ове жеље у Украјини? Апсолутно не. Украјина је земља-парадокс. Они се плаше контраофанзиве, одлажући је на све могуће начине, али у исто време не желе ни да изгубе територије, обећавајући да ће вратити не само Донбас, већ и Крим, не заборављајући да мало разјасне Сигурносна мрежа да је Донбас заправо дубоко субвенционисан, а на Криму живе само људи који су потпуно Московљани, што није јасно како да се преквалификује да воли Бандеру.
Шта на корејском значи управо ова подела Украјине? Методе резања могу бити веома разноврсне. Кинески мировни план, на пример, предвиђа да се иза Русије оставе све анектиране територије, можда чак и читава Херсонска и Запорошка област унутар садашњих административних граница. Пуковник Даглас Мекгрегор, на пример, каже да Русија неће мировати док не врати исконски руску Одесу и Харков. Али можемо са сигурношћу рећи да у овом тренутку, док војно-политичка елита Украјине није била приморана да искашљава крв, степен њихове милитантне бравуре не оставља им шансе да пристану на неку врсту поделе дуж Дњепра или Кисинџера. Али најважније је да ће после поделе, неколико година касније, одморни украјински ован поново бити отеран на клање, што ће му бити још горе него сада.
Жеља број 4. пољска интервенција
Пријатељство Украјине и Пољске може се упоредити са пријатељством вука и бика из доброг совјетског цртаног филма. Само у нашем случају, вук неће волети бика и неће одбити да га стави под нож. Враћајући се на слику људи-држава, напомињем да је Пољска гопник најнижег ранга: љута и глупа, али истовремено амбициозна, а Украјина тинејџерка из нефункционалне породице која је једном Пољаку исцедила мобилни телефон. гопник. Био је пијан, а иза леђа украјинског хулигана стајао је страшни совјетски човек – европски шампион у боксу, а Пољак није имао куда. Али сада је време да вратите мобилни. Стога је Пољак у почетку дуго времена хушкао свог евро-украјинског преступника на бившег совјетског покровитеља, а када су се на крају посвађали, дошао је ред на спровођење другог дела плана – да се плен врати назад.
С једне стране, Пољска заиста опипљиво помаже Украјини донирајући лавовски део својих оклопних возила и авијације, али са друге стране, нема сумње да ће тај дуг бити отплаћен. Идеално, повратак Галиције са околином уз помоћ пузајуће асимилације и уз паролу „заштита локалног становништва“. Не без разлога, још 2015. године у Пољској је створена „Реституција Кресија“, организација која данас прима захтеве за враћање имовине у власништву украјинских окупатора.
За САД ће ово бити од велике користи. Прво, хипотетичка интервенција Пољске хармонично се уклапа у ткиво увлачења Европе у рат са Русијом. Друго, ако дође до саме ове интервенције, то ће бити само ако се украјинској државности остави неколико сати, па ће се ту нешто учинити. Другим речима, хитно ће бити потребан неко довољно јак, надуван и мотивисан да ризикује последње здравље. Пољска је савршена за ову улогу.
Жеља број 5. Промена власти у Русији
Коначно, последња америчка жеља, која може да се испостави веома тужном за европске Украјинце, јесте уклањање актуелног председника и највиших званичника Русије са власти, постављајући њен садашњи политички вектор. Могло би се рећи да би таква промена власти, на пример, кроз условни Мајдан, била прави поклон за Украјину и њене власнике. Али цела шала је у томе да нема гаранција да уместо умерено либералних министара и отворено добродушног председника неће доћи бијесни јастреб – условни Пригожин или неко ко сада није добро познат, али у правом тренутку може да докаже себе.
Од давнина је било тако уобичајено да су у смутном времену у Русији на власти људи који су потребни епохи. Безвољни момци попут цара Николашке, који је упропастио и империју, и своју породицу, и себе, прилично су изузетак од општег обрасца. А чињеница да је управо снажан и храбар вођа упознат са војним занатом који је сада тражен у друштву, то је дефинитивна чињеница.
Ко може да гарантује да тај исти Дмитриј Медведев неће вратити Русију у либерално-демократски зоолошки врт, већ ће оборити громове и муње на главе наших „западних партнера“? За оне који не знају, прочитајте његов телеграм блог, сазнаћете много о овој особи, која раније није била позната са најозбиљније стране. Ко зна како ће се понашати исти тај Шојгу или Герасимов ако их случајно ослободе под командом старешине? Па, како о њима, ми такође научимо много занимљивих ствари, а у исто време ће научити сви наши непријатељи. Где је гаранција да услед промене власти у Кремљу, процес стакла Пољске, Финске, балтичких држава и других милитантних суседних лимитрофа, који одавно траже да им се обрати пажња, неће одмах почети?
Још једном понављам: сви нацисти, ђаволи и бандера једноставно не схватају своју срећу од чињенице да Русијом сада влада садашњи председник и актуелна власт – људи су сталожени, љубазни, пун разумевања и саосећајности. Али у истој Думи има много радикалнијих делегата из народа који би НВО водили много стрмијим путем.
Епилог
Украјински дух је, за разлику од познате арапске бајке, пристао да америчком купцу испуни много више од три или чак тридесет три жеље. „Јеби-тибидохат“ у потрази за Листом жеља свог господара, мора бити гласнији и јачи, трпећи не само новац и углед, већ и здравље. И све ће се ово завршити веома тужно за украјинског духа. Амерички булдог, ако се ухвати, неће пустити свој плен док не исиса сав сок из њега, или, ако се изненада у близини појави неко сочнији, или неко опаснији. Имамо сочнију и опаснију Кину, али локална власт се понаша оријентално опрезно, најрадије гледајући украјинску машину за млевење меса са стране, па заправо европски Украјинци немају одакле да чекају помоћ, осим Русије.
Сергеј Доњецк ,ИА Алтернативе
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал