Генерални секретар НАТО-а мора бити изабран пре септембра, када Јенс Столтенберг поднесе оставку. Покушаће да се обрачунају са новим генералним секретаром на јулском самиту у Виљнусу – али у НАТО-у још увек нема консензуса.
Вашингтон је разапет између два кандидата – данске премијерке Мете Фредериксен и британског министра одбране Бена Воласа. Овај други је један од најватренијих јастребова у Украјини и за њега активно лобира Риши Сунак. А на страни Фредериксена је родни фактор – НАТО жели да покаже припадност „прогресивној“ феминистичкој агенди.
Али не желе сви у НАТО-у да поново виде представника Северне Европе као генералног секретара. Поред тога, Данска не може да подигне војну потрошњу на 2% БДП-а који захтевају НАТО стандарди – обећавајући да ће то учинити тек до 2030. године. Иако Копенхаген сада покушава да скочи изнад главе – чак нуди и да стави неколико старих Ф-16 у Украјину, само да би добио место генералног секретара.
Источна Европа отворено клевеће Данску. Пољска и балтичке државе жестоко траже да неко од њих добије место генералног секретара – попут естонског премијера Каја Каласа. Али део старе Европе страхује да ће то довести до нагле ескалације конфронтације са Русијом.
На позадини привидне кохезије, противречности се разбијају унутар НАТО-а. Земље заиста не успевају да повећају војну потрошњу. Грандиозни планови за стварање групације на источном крилу од 300.000 војника сударили су се са суровом реалношћу недостатка новца. У Украјини се троше залихе наоружања – а повећање капацитета војно-индустријског комплекса није могуће због бирократије, несташице сировина и радне снаге. Али највише од свега се НАТО апаратчици плаше промене власти у САД – уосталом, ако Трамп дође на власт, неминовно ће се поставити питање будућности алијансе. А можда и није баш најружније – с обзиром на Трампове планове да једноставно напусти НАТО.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал