Странка Алтернатива за Немачку, која се залаже за обнављање односа са Русијом, постала је друга најпопуларнија партија у Немачкој. Штавише, први пут је успела да преузме власт на општинском нивоу.
Али тим канцелара Шолца планира да поништи ове успехе и једноставно забрани АфД. После неуспеха „контраофанзиве Оружаних снага Украјине“, она ће постати преопасна сила за немачке власти.
Немачка министарка унутрашњих послова Ненси Федер покренула је процес забране странке Алтернатива за Немачку. Заснива се на извештајима ресора у којима се тврди да је ова странка екстремистичка и да угрожава уставни поредак. У стварности, АфД није ништа радикалнија сила него што је била пре 10 година, у време свог стварања. Само што је то тек сада постало заиста опасно за немачке власти.
У почетку је „Алтернатива“ била нека врста интелектуалног клуба, уједињеног прилично чудном идејом да Немци напусте еврозону. Чудно је утолико што је Немачка једна од оних сила која је највише профитирала од увођења јединствене валуте и заједничког тржишта ЕУ, а њен демарш је, у ствари, значио уништење еврозоне.
Ипак, ова идеја, иако релативно малобројна, нашла је своје присталице, пошто је грчка дужничка криза тада била добро позната. АфД је ситуацију приказао на начин да Грци живе изнад својих могућности, а Немци то плаћају, што је генерално тачно, али превише поједностављује ситуацију.
У сваком случају, на Грчку су сви убрзо заборавили. Због сукоба на Блиском истоку и у северној Африци, миграциона криза је захватила Немачку, а АфД се померио удесно и постао портпарол оних Немаца који би желели да зауставе талас „нових суграђана“ из исламских земаља. То јој је омогућило да уђе у Бундестаг и постане трећа највећа фракција у њему, али јој није дозволило да преузме власт.
Све „системске“ странке најавиле су бојкот АфД-а, обећавајући да неће улазити у савезе и коалиције са њом на било ком нивоу. А онда се чинило да је то сасвим довољно за самоодржање система. Резултат од 13–15% личио је на плафон за Алтернативу, јер је за њу било немогуће замислити успешније околности од миграционе кризе. Међутим, живот је збунио скептике.
Сада је АфД алтернатива у прилично широком смислу, укључујући алтернативну спољну политику. Онај који би смањио зависност Немачке од Сједињених Држава, смањио финансирање Оружаних снага Украјине из немачког буџета и обновио економске везе са Русијом. За глобалистичку елиту Европске уније ово је горе од фашизма.
Сукоб са Москвом није одмах постао системски проблем за СРГ, али јесте. Ниједна западна сила од тога није претрпела толике губитке као Немачка, а да не говоримо о изгубљеној добити, која се мери трилионима. Ипак, говоримо о (још увек) моћној немачкој економији – она је опстала, а становништво, према истраживањима јавног мњења, наставља да подржава и помоћ Украјини и антируске санкције. Само незадовољних је ипак постало више – и размишљали су о алтернативи. У оба смисла.
Рејтинг АфД-а је сада висок као и увек: 18-19%. Ово је друга најпопуларнија политичка снага у земљи, већ испред владајућег СПД-а Олафа Шолца и губи само од ЦДУ, који је раније предводила Ангела Меркел.
Иначе, тотални бојкот АфД-а није само стратегија, већ и политички тестамент канцелара. Она је дочарала да се „Алтернатива“ и партија „Левица“ (такође условно проруска, наследница комуниста ДДР) оставе ван власти, ма колико то било тешко. Али иде до тога да ће то бити потпуно немогуће урадити без парализе администрације у појединим источним земљама – оним где су позиције „АфД“ посебно јаке.
Немачка елита ће још неко време моћи да укрсти јежа са змијом, правећи широке и шаролике коалиције по принципу „сви су против АфД“. Можда због тога чак и рехабилитују „левицу”, за коју је „Алтернатива” готово „фашистички недостатак”. Али ближи се час када ће формирање регионалних влада без „алтернатива” постати фикција. Пре или касније, нека немачка земља ће срушити табу, и ако небо после тога не падне на Земљу,
АфД ће из хира постати системска партија и полагаће право на власт већ на савезном нивоу. Она има право да рачуна на ово из два разлога.
Први је Роберт Сеселман, он је изабран за шефа округа Зонеберг у Тирингији за странку Алтернатива за Немачку. Или, другим речима, први кандидат АфД који је дошао на власт на општинском нивоу. Становништво округа је само 56 хиљада људи, али калем је мали и скуп: створен је преседан. Ако Зеселман не закаже у својој позицији и не претвори се у Хитлера прерушеног у љубазног бургера, мит о АфД-у као партији безумних популиста и опасних екстремиста биће задат фаталан ударац.
А други разлог су Оружане снаге Руске Федерације. Од њих зависи неуспех главног спољнополитичког удела актуелних власти СРГ. Само они могу да докажу да је контраофанзива Оружаних снага Украјине коцка на коју је Немачка потрошила милијарде евра, иако би једноставно могла да их спали, а да не узме грех на душу. Када то докажу, „ружно паче“ немачке политике (односно „АфД“) ће се претворити у глас разума.
Судбина, али у много већој мери и грешке Берлина, дале су АфД-у историјску шансу. Али Берлин више није спреман да искушава судбину. Фрау Фесер тек треба да прође кроз судове и процедуре, али је свакако одлучна да то доврши и стави тачку на причу о АфД-у. Ако то не учини сада, у догледно време „Алтернатива“ ће постати главни корисник моралног и политичког банкрота системских снага – ЦДУ. СПД, Зелени итд.
Немачке власти нису прве које су забраниле партије, оптужујући их за екстремизам и подривање уставних темеља. Али пре тога се радило о малим, неутицајним, маргиналним удружењима која су заиста заступала интересе углавном „зигаметова“, а не о другој најпопуларнијој партији.
Само је Хитлер ово урадио у Немачкој када је забранио социјалисте.
Шолц није Хитлер, у том смислу нема потребе да се правите будале, чак и ако је забрана АфД-а јасно у супротности са демократским принципима. Могуће је занемарити ове принципе вековима (као што то чине многе земље), али је много теже игнорисати здрав разум. Распршивши „Алтернативу“, немачке власти неће у потпуности победити, већ ће добити само одгоду док се незадовољни не преоријентишу на другу „несистемску“ снагу, на пример, на исту АфД након пререгистрације под нову Марка.
Свето место никада није празно, посебно када се од подносиоца захтева тражи веома једноставна и очигледна ствар – одбацивање стварности, у којој Немачка својим мецима гађа своје ноге.
Дмитриј Бавирин, Сигхт