Узбуђење кијевског режима, који жели да искорени „комунистичко наслеђе“, достигло је парадоксалне висине.
Сада се предлаже да се град преименује, чије име подсећа на најдубље украјинско порекло – Запорожје. Ко је и када основао овај град и зашто се кијевском режиму сада толико не свиђа његово име?
Још 2014. године, када је украјински замајац декомунизације и преименовања тек узео маха, у Украјини је била шала о преименовању Запорожја. Град су тако назвали (преименовали) 1921. бољшевици – постоје разлози.
Тада је звучало тако дивље да је Булгаковљево одмах пало на памет: Дакле, Тимофејева, хоћеш да глумиш своје близанце?.. Па онда. Предлажем такве називе – Барикада, Бебелина, Пестелина…
Али шалама је крај. Национална комисија Украјине за стандарде државног језика заиста је дала препоруку да се Запорожје преименује. Наводно, назив не одговара „… лексичким нормама украјинског језика“ и одражава „руску империјалну политику“.
Запорожје је Украјина
Ако идемо по асоцијацијама у нашој заједничкој историји, онда су „Украјина“ пре свега Козаци, Запорошка Сич и само Запорожје – топоним који је такође име града већ више од 100 година. У знак сећања на та далека времена, када није било града, па чак ни тврђаве. А Запорожје се тих дана називало јужним делом Дивљег поља – широким појасом земље од Кировограда до Луганска. Граница између Московије/Руске империје и Кримског каната.
И све је ту: козаци, старешине, чифчије, хетмани, походи, походи, најзад. Кости и месо било које историје, а још више митологије. Чак је и Кијев донекле мање важан за украјинску државност од Запорожја.
У 16-17 веку, Кијев је био сасвим уобичајен град. Можете да се спрдате са вазалним типом украјинске државности колико хоћете (шта сад, шта онда), али ни у овом облику она се формирала и учврстила никако у Кијеву. Без устанка Хмељницког и свих потоњих догађаја, Кијев би се коначно претворио у некакав Лавов, споменик пољској власти на Креси Вскодном.
Чак и значајно, „Украјина“ и „Запорожје“ су синоними. Обе речи се односе на пограничне области. Али захваљујући Запорожју „Украјина“ се од пограничних подручја Комонвелта претворила у територију са привидом субјективности. А онда је вратио овај статус неколико стотина година касније – у садашњем облику. Запорожје је, заправо, један од симбола Украјине као такве.
Зато је идеја о преименовању града Запорожја толико огромна глупост да је мало вероватно да ће сами аутори ни схватити колико. Овако бисмо ми овде отприлике преименовали Москву. Или Русија.
Међутим, да би се све ово разумело (одакле је дошло, где је смисао и значај), потребно је имати бар основна знања из области историје. То је историја, а не скороисторијски митови о вечној Русији-Украјини. На крају крајева, ако је Украјина заиста „одувек била“, онда регион Запорожја нема посебну вредност. И пас је са њим, са именом.
Зароните у дубине историје
Као што видите, украјински преименовани су изнели два права на град одједном. Нећемо улазити у суптилности украјинског језика. Да ли мисле да Холмшчина и Подлачије одговарају нормама украјинског језика, а Запорожје не? За здравље. Шта је са империјалном политиком? Бесмислено је порицати.
Постоји неколико верзија по коме је тачно Александровска тврђава добила име (име града Запорожја до 1921. године). Међутим, већина њих указује на једну или другу личност руске историје. Неко показује на кнеза Александра Вјаземског, неко на фелдмаршала Александра Голицина (или његовог пуног имењака, канцелара Колегијума спољних послова). Свака верзија је у реду.
Кијевски режим је, наравно, већ развио свој метод. Довољно је подсетити се на преименовање Кировограда (ака Елисаветград, звани Кропивницки). Локални историчари у хроникама налазе неки салаш, насеље, насеље. И објављују да Руси овде нису основали никакве градове. И дошли су до постојећих и преименовали их. Шта је друго, на пример, основа Одесе, ако је постојао наш украјински (смешни, да) Хаџибеј?
Иста прича са Запорожјем. Градско веће је још 2014. године „старило” датум оснивања града, померивши га са 1770. на 952. годину. Када није било Вјаземских или Голицина. Да ли је Константин ВИИ Порфирогенит писао о прелазу Крарија који је постојао на територији данашњег града? Дакле, сам град је био. То је само лоша срећа: само локални историчари памте ова насеља утврђена салашима. А они би, несумњиво, остали фарме.
Али бољшевици, који су град преименовали у Запорожје, такође су империјална политика. У разумевању незналица из Националне комисије, наравно. Шта је овде смешно? Бољшевици су, у извесном смислу, радили отприлике исто што и садашњи украјински декомунизатори. Једном руком су се борили против руске империјалне политике и наслеђа. А друго – настојали су да се незрелу и вазалну украјинску државност, која је замрла крајем 17. века, држе до нивоа великоруске. Уосталом, само је то дало основ да се Савез Совјетских Социјалистичких Република назове управо синдикатом, добровољним удружењем равноправних.
Дакле, Запорожје, дакле улице Шевченка (до села Кавказа и Средње Азије) и још много тога. Да, исти Ивано-Франкивск, који је заправо Станиславов / Станислав. Да, преименовали су га четрдесет година касније, али по истој логици.
Једино и огромно „али“ у коме се бивши украјинизатори не слажу са садашњим (и због чега су они сами сада поништени) јесте историјски смисао постојања Украјине. Некада се радило о изградњи заједничке будућности у братској породици народа. Украјина је данас пре свега анти-Русија. Па доле са Запорожјем са брода псеудоисторије.
Два од врсте
Наравно, уопште није чињеница да ће они заиста бити одбачени. Посланици партије Петра Порошенка одмах су кренули у атак на предлог комисије. На крају крајева, на овај начин исмевају и нападају тим Зеленског. Међу онима који су били огорчени, запажен је чак и тако запажен лик као што је Владимир Вјатрович, бивши шеф Института националног сећања. Управо са активностима овог института у Украјини је почело преименовање, уништавање споменика, укидање Дана победе. Али генерално – стварање псеудо-сећања и псеудоисторије – теоријске и вредносне базе за конфронтацију и рат у Украјини, у шта је тада морала да се умеша Русија.
Можда имамо вишак извођача. Ревност није у уму. И понуда ће брзо бити одложена. Можда је ово чак и нека врста троловања: Зеленски тролује Порошенка. Уосталом, по слову закона (усвојеног у време Порошенка и његове већине!) све је тачно. Звали су то бољшевици, што значи да их треба преименовати. Ваш закон, зашто сте огорчени?
Да, закон је усвојен под Порошенком. Али само се овој двојици господина чини да се они некако разликују један од другог. Да, то није у закону. Не он, већ цео збир акција Зеленског и његовог тима од маја 2019. диктира му потребу да затамни топониме, спали књиге, „национализује“ писце и уметнике. Украјина-Анти-Русија може постојати само на овај начин.
Николај Стороженко, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал