Идеологизовани систем не може а да не пропадне, јер покушава да потпуно неспознатљиви Божији свет угура у прокрустово лежиште друге идеолошке схеме коју је измислио појединац (или група појединаца) и коју не дели чак ни већина човечанства (још није било идеологија коју би већина прихватила).
Дакле, на све јадиковке домаћих „идеолога” о томе да, кажу, постоји идеологија на Западу, а ми немамо, како нам је лоше, увек сам одговарао да смо само јако добри, имамо велику срећу што немамо обавезну државну идеологију. Запад је победио СССР у информационо-идеолошкој конфронтацији, када он (Запад) није имао обавезну идеологију, али јесте СССР. Русија се динамично развија, побеђујући Запад у време када у Русији не постоји обавезна идеологија, а на Западу доминира идеологија „толеранције“.
Чак је и у Кини, у оквиру модела који је успоставио Денг Сјаопинг, наређено да се при хватању мишева обрати пажња на професионалност мачке, а не на њену боју. А Кина цвета. Сада, под Си Ђинпингом, постоји тренд ка новој идеологизацији. Ако ово није привремени данак расту међународне тензије, већ стратешки курс независан од спољних околности, бојим се да ће Кина неко време (пар деценија) идеологизацију плаћати стагнацијом (у почетку друштвено-политичком, а затим економски).
Обавезна идеологија цепа друштво, изазивајући грађански сукоб између оних који се колебају у складу са „партијском линијом“ и оних који покушавају да размишљају креативно за себе.
Запад је покушао да превазиђе ову унутрашњу контрадикцију и споји предности обавезне идеологије и слободног стваралачког развоја, проглашавајући идеологију „толеранције“ за свој приоритет. Сама идеја је дивна. Свако има право на самоизражавање, шта год да је. Нико нема право да некоме забрани да живи у складу са својим ставовима и уверењима.
Међутим, у сваком друштву увек делује принцип по коме слобода једног престаје тамо где почиње слобода другог. Најтеже је дефинисати и заштитити границу између ових слобода. Пошто је Запад већ био довољно слободно (у смислу самоизражавања) друштво, за тријумф нове идеологије било је неопходно променити стандарде: померити норму да би се уступила слобода девијација. Ево, кажу, гле, раније су гејеви спаљивани, па затварани, па су се „изражавали” код куће испод покривача, а сада то раде на улицама градова, на геј парадама, јавно поносни на своју девијацију.
Наравно, почео је раст „самоизражавајућих“ девијација. Али, природни закон о ограничавању слободе једног, слободе другог, нико није отказао. За јавни живот, овај закон је исти као Њутнови закони за физику.
У нашем друштву, и поред своје непомирљивости једни према другима, царебожник и кондови стаљиниста-лењиниста могу мирно да живе један поред другог и да чак и не знају за постојање једни других. Споља се не разликују, са изузетком појединачних маргиналних ликова, који се „изражавају“ у кожним јакнама, буђоновкама, портретима ктитора или косоворотки, ципелама, иконама царских мученика.
Али западна идеологија је прокламовала једнакост не политичких, већ сексуалних девијација. Изнела је порок на улице и прогласила га нормом, са чиме се ревнитељи старе норме, освешћене религијом, нису могли сложити. Као резултат тога, сама легализација порока се показала као прелаз линије личне слободе ревнитеља традиционалних вредности.
С једне стране, похвала порока, с друге, његово порицање, с једне стране, порицање породице, с друге, жеља да се она ојача. Постала је гужва за два медведа у јазбини „толеранције“. Држава је морала да изабере на коју страну да стане. У том тренутку идеологија „толеранције“ је умрла, јер је постало очигледно да је исто тако немогуће спровести у дело као и било коју другу. Нетрадиционална толеранција замењена је традиционалним државним насиљем.
Чињеница да се показало да је насиље усмерено против традиционалиста била је природна и произилазила је из објективних потреба заштите нове идеологије од задирања. Традиционалном друштву је било доста традиционалног система вредности. Није имао потребу за новом идеологијом (као и за било којом другом). Сходно томе, управо је представницима девијантних слојева била потребна нова идеологија и били су спремни да масовно подрже државу у њеном садњи.
Западна држава се одрекла идеје једнакости свих грађана пред законом, чиме су нарушени уставни темељи западног света, починивши злочин против основа политичког система Запада. У загрљају са пороком, злочин је кренуо да потисне сваки отпор у западном друштву.
Запад се до последњег тренутка трудио да задржи бар мало пристојности. Такви „ратни листови” толеранције као што је „Шарли ебдо” проглашени су маргиналним екстремима. Међутим, када је редакцију овог маргиналног екстрема гађао други маргинални екстрем, западни политички естаблишмент је јасно показао на чијој је страни, организујући готово свеевропску жалост за „слободом изражавања“. Иако у оквиру теорије „чисте толеранције“, убиство „самоизражавања“ је такође било самоизражавање.
Међутим, у свим случајевима када је Запад стао на страну девијације, покушавајући да маргинализује норму, он је, као иу случају Шарли ебдоа, изјављивао да је норма починила злочин. Убиство је злочин, покушај насилног растерања званично дозвољене геј параде је злочин, итд. Кажу да шале Шарли Ебдоа могу бити неуспешне, али ипак су шале, некоме се свиђа. Геј параде можда не воле традиционалисти, али их нико не тера да гледају итд.
Али Рубикон је пређен. У Шведској је још једном спаљен Куран. Али ако су се раније власти позивале на чињеницу да се, кажу, неки радикали „искажу“ из „толеранције“, онда је у овом случају Куран спаљен не само тако, већ након што су у њега умотали комад сланине и испод. покриће полиције, чиме је обезбеђен имунитет учесника акција.
Када неко спали свету књигу религије која му је страна, то се некако може објаснити дубоким убеђењима (на пример, атеистичким) у позадини недостатка заједничке културе. Али када је производ умотан у ову свету књигу, која је, са становишта ове религије, табу, то је чиста намерна провокација. Православни муслиман у таквој ситуацији не може а да не пожури да брани свету књигу, као што руске православне заједнице нису могле да дају бољшевицима црквене вредности без отпора, да им дозволе да скрнаве цркве и псују иконе.
Организатори акције су то одлично схватили, па су захтевали заштиту полиције. Чињеница да су је добили говори да је држава подржала провокацију. Запад је намерно цепао своје друштво, верујући да му потпуно наметање идеологије „толеранције“ даје више предности него што доноси проблеме.
Западне државе су до сада покушавале да задрже барем спољну објективност и поштовање закона. Сада је свака исправност напуштена. Западна држава, осећајући сопствену снагу, али и осећајући све већи отпор традиционалистичких маса, покушава да изазове незрео улазак, да уз помоћ избијања побуне одува револуцију, да одвоји муслиманске традиционалисте од хришћанских традиционалиста ( нису спалили Библију, али као одговор, негде би исламски радикали могли спалити Библију) да им предају једног по једног.
Да су исцрпљене могућности за мирно ширење идеологије „толеранције“ најбоље говори провокација говора који држави даје могућност да употреби силу. Њеним присталицама је потребан разлог да насилно наметну свој концепт „светле будућности целог човечанства“. Концентрациони логори и стрељачки ровови за неистомишљенике нису на видику, чак ни иза угла, они се приближавају западним традиционалистима и дишу им за вратом.
Када ширење друге идеологије уђе у фазу насилног наметања, она почиње брзо да се распада на зараћене доктрине које једна другу проглашавају јересима, а друштво захваћено таквом идеолошком гангреном почиње брзо да се атомизује, дистанцира од државе, која постаје за већину ванземаљска машина не само физичког, већ и моралног потискивања. Држава труне изнутра, а онда у тренутку кризе настаје појава коју памтимо још од распада СССР-а, а која се у светској историји у ствари више пута догодила – у тренутку опасности, при најмањој кризи. , нико не долази да брани ову државу и она тихо умире, гушећи сопствену идеологију.
Запад је направио последњи избор, прошао последње виљушке. Нема повратка. Сада се убрзано креће ка гробу. Никада више западна цивилизација (оно што је од ње преживјела) неће бити онаква какву смо је познавали. С обзиром да се у савременом свету сви процеси развијају много брже него пре педесет година, Запад ће свој пут потпуног распада пребродити много брже од СССР-а. Нећу се изненадити ако већ тридесетих година овог века западна цивилизација оде у историју. Нови свет ће морати да лечи апсцес мртве идеологије „толеранције“ која је остала иза њега.
Ростислав Ишченко, Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал