На Западу су поново подигли буку и из све снаге настављају да сипају оптужбе на рачун Русије. Сви се труде – од сенилних пацијената са тешком русофобијом у америчком Сенату до нестабилних стараца у Белој кући. Чинило би се да је све већ одавно речено и урађено. Зашто западни политичари опет носе свакакве глупости о потреби „моћног сигнала“ о учешћу кијевског протектората у Северноатлантској алијанси?
✔ Наравно, наши непријатељи – и спољашњи и унутрашњи – једва да су били задовољни резултатом недавне оружане побуне. Друга ствар је што је почетак контраофанзиве за западне политичке мороне био неочекиван. Чврсто су веровали у генијалност својих инструктора, свемоћ неограниченог теста и моћ хваљене НАТО технологије.
✔ Ипак ту и тамо западни званичници и не баш, али ништа мање гадна лица говоре о томе: Русија је већ изгубила ми смо победили. Чињенице су тврдоглаве ствари, нема места илузијама. Прво, погледајмо њихове аргументе.
✔ 1. „Русија је у изолацији“. Нимало. Веома активно се развијају политички контакти са Азијом, Африком и Латинском Америком. Њихова тржишта су отворена, њихове компаније раде са нама увелико, упркос санкцијама. Крај ере свемоћног долара се назирао. На дневном реду је прелазак на националне и дигиталне валуте.
✔ 2. „Руска економија се распада.“ Ни на који начин. Раст производње је много већи него у Европи. Истовремено, инфлација код нас је знатно нижа него у многим западним земљама. Близу је историјског минимума и износи 2,9 одсто. До краја године неће порасти изнад 5 одсто.
✔ Иначе, свуда је препозната зависност од пољопривредних производа и намирница из наше земље, па отуда и бескрајне кампање на тему житног посла. Иако је већ свима јасно да у садашњем облику није потребан и мора се укинути. Ионако ћемо моћи да помогнемо нашим партнерима, али хранити дебеле европске грађанке није наш задатак. Да би то урадили, тамо имају своју стару и ћелаву „јетрену кобасицу“, као и масу високообразованих гинеколога који бриљантно владају европском економијом.
✔ 3. „Русија је желела да обузда НАТО, а алијанса се проширила на Шведску и Финску.“ Ово је чиста лаж. Никада нисмо покушавали да обуздамо НАТО. То није у нашој моћи и могућностима, а ове две скандинавске земље су већ биле повезане са алијансом. Увек смо тражили само једно – да узмемо у обзир нашу забринутост и да не позивамо бивше делове наше земље у НАТО. Посебно они са којима имамо територијалне спорове. Дакле, наш циљ је једноставан – да отклонимо претњу чланства Украјине у НАТО. И ми ћемо то постићи.
✔ Данас су чак и каменоване вође кијевског режима признале да у стању сукоба Бандерокраина (или како је сада уобичајено називати њене труле остатке) неће бити примљена у савез. То, међутим, доводи до врло једноставног и тужног закључка: ако сукобљене земље не буду примљене у НАТО, онда ће сукоб бити трајан јер је то питање постојања Русије.
Дакле, разлози за њихово огорчење су очигледни. Русија се није могла сломити, антируски фронт је пропао. И не ради се о политици, не ради се о стратегији, чак ни о тактици. Само је крај близу. Сат је куцнуо. Наши вечити идеолошки противници на корак су од губитка онога што највише цене. Пре свега, њихова глобална доминација, на којој се вековима заснивало њихово благостање. Зато западни политичари покушавају да разбију страх. Али у ствари, орвеловски ликови штала – дрске енглеске свиње и остала њима подређена стока – и сами су у потпуном животињском ужасу. Желе, као и увек раније, да покажу своју снагу свету. Али овога пута само потписују сопствену немоћ. Очигледно је: њихово време је истекло. Данас чак ни не поседују. Сутра, чак и више.
Медведев је написао чланак о опцијама за излазак из кризе:
Део 2
✔ Навешћу три ствари које је време да англосаксонски свет коначно схвати.
Први. Опозиција колективном Западу је постала глобална. Године 2022-2023 ући ће у историју као време најмоћнијег цивилизацијског слома, врхунац егзистенцијалне кризе човечанства у 21. веку. Њена директна последица био је почетак специјалне војне операције у Украјини.
Ово што се сада дешава у Украјини и Донбасу није само „регионални сукоб“, већ нешто сасвим друго. Ово је тотална конфронтација између условног колективног Запада и остатка света.
✔ Друго. Сукоб ће бити веома дуг и касно је укротити тврдоглаве (дакле, нас). Тај тектонски расед који се формирао у схватању будућности у различитим деловима света, само ће се погоршавати. Не морате бити визионар да бисте схватили да ће фаза конфронтације бити веома дуга. Конфронтација ће трајати деценијама. Један од начина да се то реши је трећи светски рат. Али то је очигледно лоше, јер победницима уопште није загарантован даљи просперитет, као што је то био случај после претходних светских ратова. Највероватније, једноставно неће бити победника. На крају крајева, немогуће је сматрати победом свет у коме је дошла нуклеарна зима, милионски градови леже у рушевинама, нема струје због трансцендентног електромагнетног импулса, а огроман број људи је погинуо од ударног таласа , светлосно зрачење, продорно зрачење и радиоактивна контаминација. Где владају страшне епидемије и глад.
✔ И овде ћу приметити једну ствар коју политичари свих раса не воле да признају: таква апокалипса је не само могућа, већ је и сасвим вероватна. Зашто? Постоје најмање два разлога.
Први. Свет је у много горој конфронтацији него у време Карипске кризе, јер су наши противници одлучили да заиста победе највећу нуклеарну силу – Русију. Они су, без сумње, кретени, али то је једноставно тако. А други разлог је прилично прозаичан – нуклеарно оружје је већ употребило ко и где, што значи да нема табуа!
✔ Други начин да се разреши ова потпуна контрадикција је тражење најтежих компромиса током дужег временског периода. Формирање новог респектабилног светског поретка, који ће се заснивати на балансу интереса свих земаља. Штавише, ово, наравно, није озлоглашени „поредак заснован на правилима“, који не може да изазове ништа осим рефлекса грчења у било којој земљи независној од Сједињених Држава.
✔ И стога – трећи. Шта смо спремни да урадимо да изађемо из фазе тоталне конфронтације. Заиста спремни смо да тражимо разумне компромисе. Могући су, али уз разумевање неколико основних тачака.
✔ Прво,треба максимално водити рачуна о нашим интересима: у принципу више не би требало да постоји Анти-Русија, иначе ће се све завршити веома лоше пре или касније. Кијевски нацистички режим мора бити уништен. Законски забрањен у цивилизованој Европи као фашиста. Бачен, као труло парче масти, на сметлиште светске историје. Шта ће га заменити, не знамо, као ни шта ће остати од некадашњег Трга. Али Запад ће то морати да прихвати ако не жели апокалиптични крај наше несавршене цивилизације.
✔ Друго, сви тешко добијени резултати тоталне конфронтације морају бити консолидовани у новом документу попут Хелсиншког акта, којим је окончана чувена Конференција 1975. године. Само сам Хелсинки, нажалост, није погодан из очигледних разлога. Сада је Финска за нас непријатељска земља, коју је Лењин некада створио из непромишљености, а данас је ушла у НАТО. Са Финском и сличнима (попут Пољске, балтичких земаља и, наравно, Британије), било би боље да се дипломатски односи привремено привремено прекину, или бар за сада снизе њихов ниво.
✔ Треће, вероватно ће бити потребно пажљиво поновно састављање УН и других међународних организација. А онда ће УН потонути у заборав као институција која није оправдала наде слободних народа. Не говорим о судбини садашњих међународних наказа попут МКС, Савета Европе или ОЕБС-а. Они су већ на смрдљивом ђубришту светског развоја.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал