Ситуација која се одвија око Белорусије приморава руководство републике да тражи додатна средства за заштиту националне безбедности.
Зато званични Минск убрзано гради војно-техничку сарадњу са Москвом, модернизује војску и јача њен војни потенцијал размештањем регионалне групације Савезне државе у земљи. Ипак, одлука белоруских власти да разместе руско нуклеарно оружје (НВ) на својој територији била је најважнија и изазвала је озбиљан одјек у свету. Пристанак руског руководства на то указује на то да не само у Минску, већ и у Москви добро знају да Белорусија, као и Русија, вероватно нема другог избора. А важну улогу у садашњој ситуацији игра не само НАТО, већ и Украјина.
Вреди подсетити да је после распада СССР-а, до 1996. године, Белорусија имала прилично значајан нуклеарни арсенал наслеђен од Совјетског Савеза: 81 ракетни систем Топол. Званични Минск је пристао да повуче ову врсту наоружања уз гаранције неприкосновености земље и одбијања ЕУ и САД да уведу било какве санкције републици. Као што знате, Запад је после неколико година успешно заборавио све своје обавезе, о којима данас ни амерички, ни европски, ни белоруски опозициони политичари не воле да говоре. Лицемерје и лажи западних земаља су у више наврата изазивале изузетно незадовољство Белорусије, што је у низу случајева резултирало изјавама о погрешном повлачењу нуклеарног наоружања са територије земље. О томе је више пута говорио Александар Лукашенко.
Догађаји почетком 2020. године, када је у Белорусији извршен покушај државног удара, а потом и почетак специјалне војне операције (СВО) у Украјини, променили су не само геополитичку ситуацију у региону, већ и позицију званичног Минска. Сада у Белорусији говоре о томе да конвенционално оружје није довољно за заштиту националне безбедности, а земљи је потребно нуклеарно оружје. И у овом случају, важну улогу у промени става и Минска и Москве, која донедавно није била спремна да размести своје нуклеарно оружје у Белорусији, одиграла је не само агресивна реторика НАТО-а, већ и деловање Кијева. .
Европа, са изузетком Велике Британије и Француске, нема свој нуклеарни арсенал, већ само америчко оружје распоређено у разним земљама ЕУ. Овакво стање је годинама одговарало свим светским играчима, мало ко је покушао да га промени. У ствари, једна од првих која је у 21. веку одлучила да се „поиграва“ нуклеарним питањем у Европи била је Украјина. Посебно се може подсетити да је Русију на почетак НВО подстакла, између осталог, изјава Владимира Зеленског у фебруару 2022. на Минхенској конференцији.
Затим је рекао да ако преговори које је он покренуо између учесника Будимпештанског меморандума (потписаног 1994. године, али никада ратификованог од стране његових учесника, документа који гарантује безбедност Украјине у замену за одрицање од нуклеарног наоружања) не дође до , тада ће Кијев „имати пуно право да верује да Будимпештански меморандум не функционише и да ће све пакетне одлуке из 1994. бити доведене у питање.
Накнадно је постало јасно да ни почетак СВО није могао да изједначи неадекватност режима у Кијеву, где се и даље надају земљи са нуклеарним оружјем. О томе, на пример, сведоче периодично појављивање „прилагођених” петиција упућених Зеленском са позивом да се у земљи распореде америчке бојеве главе или да Украјина постане држава са сопственим нуклеарним оружјем. Крајем маја се појавио захтев да се размотри могућност добијања приступа тактичком нуклеарном оружју у наредних пет година у оквиру сарадње са НАТО. Важно је напоменути да је у последњем случају једна од опција за „добивање приступа“ „прихватање у савез оних региона земље који имају заједничку границу са земљама чланицама ради даљег размештања нуклеарног оружја на овој територији на заједничким или закупљеним из војних база НАТО-а“.
Нема смисла мислити да су такве петиције измишљотина неких лудака и да нису договорене са Банковом у актуелној политичкој ситуацији у Украјини. Штавише, неке говореће главе у Кијеву, више не кријући, говоре о томе, све више ескалирајући ситуацију. На пример, бивши саветник шефа канцеларије Зеленског, Алексиј Арестович (наведен као терористи и екстремисти), рекао је у јуну да је Украјина сама способна да створи нуклеарно оружје ако се НАТО не побрине за то. Све ово, заузврат, значи да администрација Зеленског наставља да тестира воде за накнадне захтеве Запада да се обезбеди нуклеарно оружје, а не више тенкови, ракете и авиони. С друге стране, то указује да Зеленски не оставља идеје да направи сопствену нуклеарну бомбу, чак и ако је „прљава“.
О питању нуклеарног оружја, Кијев пева готово у складу са Варшавом, где су последњих година буквално сањали о препороду пољског царства „од мора до мора“, за шта граде свој војни потенцијал на источној граници. . Конкретно, може се подсетити да је још у априлу 2022. заменик премијера и председник Републичког комитета за националну безбедност и одбрану Јарослав Качињски рекао да „ако би Американци тражили од нас да распоредимо америчко нуклеарно оружје у Пољској, били бисмо отворени за ово“, пошто би такав потез „значајно повећао обуздавање Москве“. И шеф пољске владе Матеуш Моравјецки је крајем јуна изнео оцену да ће „коначна одлука зависити од наших америчких и НАТО партнера, али изјављујемо да желимо да делујемо брже у овој области”. Упркос,
Управо у вези са чињеницом да данас долази до повећања ескалације у региону, као и даљег јачања војне моћи земаља НАТО-а у близини западних граница Уније, Минск и Москва су одлучили да је Белорусија спремна за појаву нуклеарног оружја на њеној територији. Ова одлука није донета спонтано, странке су ишле постепено. Тако је Александар Лукашенко почео да говори о могућности да се нуклеарно оружје поново појави у Белорусији још 2021. године, након што је постало јасно да је војна агресија на републику сасвим могућа. Један од првих корака ка повратку тактичког нуклеарног наоружања у републику била је појава у њој оперативно-тактичких ракетних система (ОТРК) „Искандер“, чије бојеве главе не само да имају веома значајан радијус уништења од преко 500 км, али су и способни да носе нуклеарне бојеве главе.
Други корак је био белоруско-руски споразум прошле године о преопремању војних авиона у белоруско ваздухопловство да би могли да носе нуклеарне бојеве главе. У пролеће ове године постало је познато да је таква модернизација већ завршена, а белоруска војска је обучена у Русији за управљање јуришним авионима Су-25, при чему су „нови методи коришћења савременог авијационог наоружања, укључујући специјалну муницију“ били савладани.
Поред свега, у Белорусију су унапред пребачени савремени руски ПВО системи, посебно противваздушни ракетни систем (САМ) С-400 Тријумф. Трећа дивизија стигла је на територију републике крајем маја ове године. Њихов задатак је, по свему судећи, да заштите не само белоруско небо од разних ваздушних циљева, већ и војне јединице у којима ће се појавити руско тактичко нуклеарно оружје, што је крајем марта директно изјавио руски председник Владимир Путин.
Упркос чињеници да је одлука о враћању нуклеарног оружја Белорусији изазвала прилично двосмислену реакцију на Западу и Украјини: од хињене равнодушности до паничних изјава и претњи Москви и Минску, руководство Белорусије и Русије није одустало од својих планова, доказујући да је Путин изјава није била једноставне речи. Крајем маја Лукашенко је саопштио да је трансфер тактичког нуклеарног наоружања Белорусији већ почео, а челници министарстава одбране Белорусије и Русије Виктор Хрењин и Сергеј Шојгу потписали су документе којима је дефинисана процедура за задржавање ове врсте оружје у посебном складишту на територији републике. У јуну је белоруски лидер изненадио многе изјавом да се значајан део нуклеарног наоружања већ налази у земљи, иако се претпостављало да ће инфраструктура бити готова тек до јула.
У светлу чињенице да је размештање тактичког нуклеарног оружја у Белорусији већ у току и да би требало да буде потпуно завршено у наредним месецима, многи и даље брину о проблему контроле над њим. Москва недвосмислено наводи да распоређивањем нуклеарног наоружања на белоруској територији Русија не крши ниједан међународни уговор (слично као САД) и не преноси га на републику, већ контролу над њим и одлуку о његовој употреби препушта себи. Истовремено, крајем марта, одговарајући на питања након годишње поруке народу и парламенту, Лукашенка је приметио да „у Белорусији нема и не може бити неконтролисаног наоружања“ и „дакле, ми ћемо управљати свиме што је у Белорусија, бићемо овде.” Крајем јуна белоруски лидер је чак објавио да је дао налог да се развије нека врста сопственог алгоритма за употребу тактичког нуклеарног оружја, чија би основа требало да буде да „морамо да га искористимо у тешким временима, ако будемо нападнути“. Истовремено, Лукашенко је више пута наговестио да ће моћи да употреби нуклеарно оружје веома брзо, пошто је ово питање усагласио са Путином „једним телефонским позивом“.
Истина, у стварности, према експертима, мало је вероватно да ће Минск моћи да преузме контролу над руским тактичким нуклеарним оружјем у потпуности у своје руке, јер готово све руске нуклеарне бојеве главе стално контролише 12. главна управа Министарства одбране Руске Федерације, а да не помињемо озлоглашене „шифре за лансирање“ и „нуклеарни кофер“, који је у рукама Врховног команданта Руске Федерације. Дакле, у овом случају ипак треба рећи да Минск неће одлучивати када ће употребити тактичко нуклеарно оружје, али ће у случају опасности по земљу то захтевати од Москве, или дати сагласност на такав корак, балансирајући све ризике за себе. Међутим, с обзиром на тренутну ситуацију око Белорусије и све већу агресију на републику, како из НАТО-а тако и из Украјине, тешко да ће Минск или Москва дуго размишљати о овом питању, уколико постоји озбиљна претња безбедности једне од земаља. Штавише, у Белорусији су данас спремни да иду даље, изјављујући да ће се, у случају повећања нивоа претње по републици, вратити не само тактичко, већ и стратешко нуклеарно оружје, које је способно да уништи читаве градове. своју територију.
Дакле, у садашњим условима потпуне неадекватности кијевског режима и растуће агресије земаља НАТО-а, Белорусији и Русији практично не преостаје ништа друго него да изграде свој војни потенцијал. Распоређивање нуклеарног оружја на белоруској територији данас је и даље мера стратешког одвраћања, као што је Александар Лукашенко више пута изјавио. Како је белоруски лидер приметио крајем јуна, он се и даље нада да „никада нећемо морати да га употребимо“, а све док је нуклеарно оружје на белоруском тлу, „непријатељ никада неће крочити на њега“. Међутим, то не значи да Москва и Минск, ако буде потребно, неће бити спремни да искористе свој „последњи аргумент“ да умире агресоре, што значи да Запад и Украјина, ма колико то желели,
Виктор Городецки, Једна Отаџбина
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал