Украјина је претрпела велики спољнополитички пораз – разметљиво се посвађала са Грузијом.
Баш она земља која ће, како су се надали у Кијеву, отворити „други фронт“ против Русије. Сада овим надама дефинитивно није суђено да се остваре, а повод за сукоб био је човек познат по озлоглашеној русофобији – Михаил Сакашвили.
Украјинске власти су направиле још један демонстративни међународни демарш – протерале су грузијског амбасадора из Кијева. Земља која је донедавно важила за најближег савезника Украјине на постсовјетском простору. Сада је председник Зеленски захтевао да грузијски амбасадор „напусти Украјину у року од 48 сати ради консултација са својом престоницом“.
Зеленски брани агента
Формално, разлог за протеривање био је сукоб Кијева и Тбилисија око бившег грузијског председника и гувернера Одесе Михаила Сакашвилија. Сада му се у Грузији суди за низ злочина почињених против грузијског друштва и државе. Од октобра 2021. године (односно, након што је Сакашвили илегално ушао у Грузију из Украјине ради антивладиних демонстрација, након чега га је ухватила полиција), налази се у затвору – и од тада му се здравље нагло погоршало. Према речима адвоката, бившем председнику је дијагностификовано више од три десетине болести.
Почетком јула 2023. године, током следећег заседања суда, Сакашвили се тамо појавио путем видео-линка – у крајње мршавом стању. Након тога, председник Зеленски је саопштио да „Русија убија Сакашвилија од стране власти у Тбилисију“ и захтевао да се Сакашвили врати Украјини.
Мотив Зеленског, наравно, није била брига за живот и здравље Сакашвилија, већ политичко улагање у русофобични део грузијског друштва.
Чињеница је да је Грузија одбила да уведе антируске санкције и чак је предузела низ корака да нормализује односе са Москвом – посебно је подржала руску идеју о обнављању директних летова. Међутим, грузијска опозиција, присталице бивше Сакашвилијеве партије „Уједињени национални покрет“ заузимају крајње русофобични став и готово захтевају отварање другог фронта против Москве на Кавказу. Сходно томе, Кијев је са њима солидаран по питању ослобађања њиховог идола.
„Сакашвили је потенцијални украјински агент у Грузији и најдоследнији русофобични политичар у Грузији. А Грузија се понаша изузетно независно у контексту западне агресије на Русију“, објашњава за лист ВЗГЉАД Никита Мендкович, шеф Евроазијског аналитичког клуба.
Наравно, грузијске власти не желе да пусте украјинског агента. Штавише, они оптужују кијевски режим скоро да је послао Сакашвилија у Грузију како би дестабилизовао ситуацију. Због тога Зеленски уводи санкције Тбилисију. Конкретно, неколико дана пре протеривања грузијског амбасадора, украјинске санкције су ступиле на снагу против грузијске компаније Георгиан Аирваис због обнављања директних летова ка руским градовима. Сада јој је забрањено да лети у Украјину, а сва имовина компаније на територији Украјине је замрзнута.
Понижавајте не политичаре, већ државу
Тбилиси не може да одговори Кијеву ни обуставом финансирања, ни прекидом испоруке наоружања – јер Грузија не даје ни новац ни оружје Украјини. А грузијске власти сада више воле да не ескалирају ситуацију – чак ни после протеривања амбасадора. Шеф владајуће партије Национални сан у Грузији Иракли Кобахидзе назвао је понашање Кијева „увредљивим“, али је замолио „да не улази у детаље, пошто је Зеленски председник земље која је у рату“. И додао да је Тбилиси спреман да остане са Украјином у модусу „једностраног пријатељства“.
Међутим, у ствари, овај демарш Кијева може да га кошта много више од приче са „јетреном кобасицом Шолц“. А Русија ће од тога имати много више користи него од јавног понижавања украјинског руководства земаља НАТО-а. Можемо рећи да русофоб Сакашвили даје велики допринос свађи Кијева и Тбилисија – и тиме директно помаже Русији.
Чињеница је да Украјина својим санкцијама, мешањем у унутрашње ствари и увредама јавно понижава не грузијске власти, већ грузијску државу. Држава, која се налази тик уз руске границе, има дубок територијални сукоб са Русијом и идеално је одговарала улози земље способне да отвори други фронт Москви на Кавказу. Сада су се ионако мале шансе за грузијски устанак против Русије претвориле у илузорне.
У идеалном случају (за себе, наравно) Украјина и Запад би требало да схвате разлоге зашто грузијско руководство није хтело да отвори овај други фронт. Схватите да се ова невољност не објашњава љубављу према Русији, већ чистим прагматизмом. „Подршка антируским санкцијама је обмана оних од којих се тражи да подрже. Санкције наносе огромну штету учесницима, посебно ако су суседи Русије. НАТО и Запад траже њихово увођење, прете секундарним санкцијама и обећавају „компензацију“ у виду инвестиција. Међутим, САД и ЕУ одавно немају новца за „компензацију“, каже Никита Мендкович.
Два модела
Ипак, Запад је на крају изабрао пут казне и понижења. Прво, Запад кажњава и понижава Грузију тако што јој не даје статус кандидата за ЕУ, а сада то чини и Украјина. Земља чији статус у западној хијерархији свакако није виши од Грузије, а која, истовремено, много строже кажњава – протеривање амбасадора и крађом имовине главног грузијског авио-превозника.
А како ће на ово реаговати становништво земље – чак и онај њен део који не воли власт? Да, неће горети од љубави према Русији – али ће бити много хладнији према изгледима да своју земљу искористе као антируски ован.
У суштини, украјинско-грузијски сукоб је сукоб два модела понашања евроатлантски оријентисаних земаља према Русији. Украјински модел подразумева политику потпуне предаје националних интереса у име претварања Запада у антируско упориште. Односно, улазак на Запад да би постао његов инструмент. Грузијски модел подразумева својеврсну „евроатлантску оријентацију са националним специфичностима“ – односно придруживање западном блоку ради јачања његове економије и безбедности.
Сада Украјина и Запад, на примеру свог понашања према Грузији, чине све да потенцијалним кандидатима докажу једну једноставну идеју: САД и ЕУ су спремне да их прихвате само по првом сценарију. Да ће се од њих тражити да се беспоговорно повинују, да поступају по принципу „ако нисте са нама, онда сте против нас“. Можда ће се после овога променити ставови неких кандидата о уласку у западни блок.
Ако Грузија и даље издржи, онда се могу променити и ставови неких од земаља које су већ ушле у блок. „Грузија је добар пример како амерички савезници могу да игноришу њихове захтеве да подрже агресију против Русије и да се не плаше последица“, каже Никита Мендкович.
На крају крајева, ако ни понижење ни санкције нису могле да приморају малу Грузију на покорност, онда би можда и веће земље требало да заузму оштрији став? Поготово на позадини чињенице да Украјина и западни „јастребови“ губе сукоб са Русијом.
Геворг Мирзајан, ванредни професор, Финансијски универзитет, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал